Čudesna ljubavna priča: Kako je Iranka Nasim postala Jelena!

U selu Lopatnica nadomak Kraljeva, ušuškani usred očaravajuće prirode, a okruženi brojnim životinjama i pejzažima koji oduzimaju dah, pre 4 godine svoju priču počeli su da stavraju jedan Srbin Srđan i Iranka Nasim.

Ovaj neobičan, ali do ušiju zaljubljen par, upoznao se u Nemačkoj gde je Srđan pre 27 godina otišao iz Srbije u potrazi za boljim životom. Nakon što su dobili dvoje dece shvatili su da im užurbanost nemačkog gradskog života više ne prija, pa su odllučili da Nemačku zauvek napuste i sreću potraže upravo na srpskom, brdovitom selu.

Kako pričaju za Telegraf.rs, dok osmeh to i potvrđuje, ni jednog momenta se zbog te svoje odluke nisu pokajali.

"U Srbiju smo se iz Nemačke vratili prvenstveno iz ljubavi, ali i zbog porodice. Nismo želeli da nam deca tamo krenu u školu, jer na Zapadu porodični život nije toliko lep. Dok si mlad ne primećuješ te stvari, ali kada dobiješ decu i vidiš kako ih sistem melje, zapitaš se zašto si roditelj ako svoju decu ne viđaš. Zbog posla deca po ceo dan provode u ustanovama, a vaspitavaju ih društvo i sistem. Tamo smo dobro zarađivali, imali smo mnogo novca, automobila i televizora, ali nismo imali vremena jedno za drugo", priča nam na početku razgovora Srđan.

Ipak, nismo mogli a da ih ne upitamo kako im je uopšte na pamet pala Lopatnica kao mesto za život i odgoj dece. Kako nam je Srđan objasnio, valjan razlog je i te kako postojao

"Odabrali smo Lopatnicu jer je moja majka rodom iz ovog sela, a ja sam tu provodio divne raspuste kod bake i deke. Cilj nam je bio da se bavimo proizvodnjom zdrave hrane i porodičnim turizmom, te da deca odrastaju uz životinje i prirodu. Danas smo zajedno 24 sata dnevno, što je danas retkost. Život na selu možda ne donosi milione, ali pruža neverovatnu slobodu i nezavisnost. Bavimo se organskom proizvodnjom i uzgojem autohtonih rasa. Imamo krave buše, svinje moravke, ovce i koze", dodaje Srđan, vidno ispunjen i srećan životom na svom novom domaćinstvu.

Zanimljivo je da su u selu, govori nam Srđan dalje sav ponosan, uspeli i da dovedu i nasele nekoliko porodica iz Švajcarske i Austrije, koji su oduševljeni našim ljudima i netaknutom prirodom.

"Pitali su me čak da li mogu ovde da se sahrane. Ja sam im rekao, naravno, to vas ništa ne košta. Toliko su oduševljeni", priča nam kroz smeh Srđan.
Nakon dugačkog radnog veka u Nemačkoj, ali i putovanja kroz razne evropske i svetske zemlje, Srđan smatra da mladi svakako treba da putuju i upoznaju svet, ali da je ipak Srbija, po njegovom mišljenju, najlepša zemlja za život.

"Mladima bih poručio da putuju i upoznaju svet, jer čovek ne treba da ima granice. Međutim, što se tiče porodičnog života, smatram da je u Srbiji i dalje najlepše. Ako se odluče za selo, važno je da ne sanjaju o milionima, već da shvate da ovde mogu biti potpuno produktivni i nezavisni. Troškovi su neuporedivo manji kada sami proizvodite svoju hranu", jasan je Srđan.

Pored Srđana, sve vreme je sedela i njegova žena Nasmin, takođe sa velikim osmehom na licu. Kako nam je objasnila, iako su njeni roditelji poreklom iz Irana, ona se rodila u Španiji, pa potom otišla i sama da radi u Nemačkoj, a gde je i upoznala svog životnog saputnika i svoju veliku ljubav - našeg Srđana.

"Poreklom sam iz Irana, rođena sam u Španiji, a odrasla u Nemačkoj. Pre nego što sam upoznala Srđana, nisam znala apsolutno ništa o Srbiji. Međutim, kada sam prvi put došla, srce mi je bilo puno. Ljudi ovde imaju dušu i puni su poštovanja. Uvek imaju vremena da sednu, druže se i popiju kafu s vama, što na Zapadu gotovo da ne postoji. Iako tada nisam znala jezik, osetila sam ogromnu toplinu", priča nam Nasim i to na srpskom jeziku koji je za kratko vreme jako dobro savladala.

O Nasiminoj oduševljenosti Srbijom, našom kulturom i verom govori najviše i njena odluka da pređe u pravoslavlje i postane Jelena.

"Svojom voljom sam prešla u pravoslavlje i od kume dobila ime Jelena. Kod ove vere me je najviše privukla sloboda. Sve radiš iz srca i onako kako osećaš, bez strogih pravila i moranja koja postoje u drugim religijama i na Zapadu", objšnjava nam ona.

Kako i ona kaže, život na selu im je doneo mir bez kojeg nisu želeli da odgajaju decu.

"Za mene je ovde sve bilo novo jer sam odrasla u gradu, bez životinja. Pitala sam starije žene u selu da mi objasne kako se pravi ajvar, džem, slatko i sarma. Sada idem u štalu, radim u bašti, kuvam za slavu i uživam u svemu tome, jer znam da to radim za svoju porodicu i našu budućnost. Ne treba vam mnogo da biste bili srećni. Ponekad je dovoljno samo da imate vremena da na miru popijete kafu s nekim", govori nam na kraju razgovora srpska snajka Nasim, odnosno, Jelena.

(Telegraf) Foto: Teleraf