Како је некада изгледала дневна инфлација у Њемачкој

Њемачка је у 20. вијеку два пута остала без новца којем се могло вјеровати — након Првог и након Другог свјетског рата. Први пут се то завршило једном од најтежих хиперинфлација у историји, а други пут стварањем њемачке марке, валуте која је деценијама била синоним за стабилност.

Оба периода описана су у два текста Енциклопедије економије портала Ецонлиб, које су написали економисти Мајкл К. Салеми (Мицхаел К. Салеми) и Дејвид Р. Хендерсон (Давид Р. Хендерсон). Њемачку марку добро памте и грађани Босне и Херцеговине.

Цијене су се сваког мјесеца четвороструко повећавале

Салеми у тексту о хиперинфлацији објашњава да економисти тај појам користе када мјесечна инфлација пређе 50 одсто. Њемачка је ту границу вишеструко премашила.

Индекс цијена у новембру 1923. био је више од 10 милијарди пута већи него у августу 1922. године, што одговара просјечној мјесечној инфлацији од 322 одсто. Цијене су се током 16 мјесеци хиперинфлације у просјеку четвороструко повећавале сваког мјесеца, а у октобру 1923. расле су 41 одсто дневно.

Курс према долару то најбоље показује. Према књизи „Лордс оф Финанце“ историјчара Лијаката Ахамеда (Лиаqуат Ахамед), долар је у августу 1923. вриједио 620.000 марака, а почетком новембра исте године 630 милијарди. Према Научној служби њемачког Бундестага, на врхунцу кризе у новембру 1923. један долар вриједио је 4,2 билиона, односно 4.200 милијарди марака. Килограм маслаца коштао је 250 милијарди марака, а вожња трамвајем у Берлину, која је прије рата коштала једну марку, 15 милијарди.

Свакодневни живот постао је борба с временом. Радници су добијали плату два пута дневно и у подне су ишли у куповину како би новац потрошили прије него што изгуби још више вриједности. Плате су се превозиле у колицима, а забиљежени су и случајеви да су људи новчанице палили у пећи јер су давале више топлоте од огријева који се њима могао купити.

Рат није био узрок, него штампарија

Салеми наглашава да сам Први свјетски рат не може објаснити хиперинфлацију. Уништење у рату објашњава зашто су цијене послије рата биле више, али не и зашто су расле из дана у дан. Узрок је, према њему, било масовно штампање новца којим је држава плаћала своје расходе. Инфлацију описује као врсту пореза којим држава узима од свих који држе новац док он губи вриједност. Кад држава види да новим новцем може купити све мање, штампа га још више, па се круг сам одржава.

Коријени тог проблема сежу у начин на који је Њемачка финансирала Први свјетски рат. Према Научној служби њемачког Бундестага, рат није плаћан порезима, него задуживањем.

Влада је издавала ратне обвезнице које су грађани на почетку рата куповали са одушевљењем, а 4. августа 1914. укинута је законска обавеза централне банке Реицхсбанк да новчанице мијења за злато, што је олакшало задуживање. Количина новца централне банке од августа 1914. до новембра 1918. порасла је 10,8 пута, а дуг државе од око 150 милијарди марака у новембрут 1918. био је већи од процијењеног националног дохотка из 1919. године.

Влада је рачунала да ће дугове након побједе вратити из репарација поражених противника, али је након пораза Њемачка сама морала плаћати репарације.

Хиперинфлација је заустављена крајем 1923. увођењем нове валуте, рентенмарке. Салеми наводи да економисти различито тумаче зашто је то успјело. Према једном тумачењу, пресудно је било обећање државе да се нова валута може замијенити за обвезницу везану за злато. Нобеловац Томас Сарџент (Тхомас Саргент) сматра да је кључно било оснивање независне централне банке која је могла одбити да штампањем новца покрива буџетски дефицит, уз више порезе и ниже државне расходе.

Посљедице нису биле само економске. Економиста Костантино Бресчијани-Турони (Цостантино Бресциани-Туррони) сматра да је хиперинфлација уништила имовину средњег слоја у Њемачкој и олакшала нацистима долазак на власт.

Послије 1945. инфлација скривена иза контроле цијена

Хендерсон у тексту о њемачком економском чуду описује стање након Другог свјетског рата. Уништено је 20 одсто стамбеног фонда, производња хране по становнику 1947. била је упола мања него 1938., а индустријска производња на трећини предратног нивоа.

Проблем је био и у новцу. Хитлер је контролу цијена увео 1936., а рационисање 1939. године, и савезници су оба система задржали након рата. Рационисање значи да држава ограничава колико робе, прије свега хране, свако смије купити, а куповина је могућа само уз бонове које додјељују власти, без обзира на то колико новца неко има.

Количина новца 1947. била је пет пута већа него 1936., док су контролисане цијене биле тек 31 одсто више него 1938. Посљедица су биле несташице и трампа, па је трећина до половина пословних трансакција у америчкој и британској зони обављана размјеном робе за робу. Њемачка централна банка Бундесбанк наводи да су се људи сналазили на црном тржишту, гдје су цигарете служиле као валута.

Дан када је уведена њемачка марка

Преокрет је дошао 20. јуна 1948. Према Бундесбанку, сваки грађанин је најприје могао замијенити 40 рајхсмарака за 40 нових њемачких марака. Плате, пензије и кирије прерачунате су у омјеру 1:1, али су уштеђевине у банкама најприје мијењане у омјеру 10:1, а затим 100 рајхсмарака за 6,50 марака. Многи штедише су се осјећали опљачкано. Хендерсон процјењује да је количина новца тиме смањена за око 93 одсто.

Истовремено је Лудвиг Ерхард (Лудwиг Ерхард), тадашњи директор економске управе америчке и британске зоне, укинуо већину контрола цијена и рационисање, и то против савјета дијела савезничких службеника. Хендерсон преноси и анегдоту: када му је амерички генерал Лучијус Клеј (Луциус Цлаy) рекао да његови савјетници сматрају да је то страшна грешка, Ерхард је одговорио да му његови савјетници говоре исто.

Ефеакт је био готово тренутан. Већ сутрадан, у понедјељак 21. јуна, у излозима се појавила роба које мјесецима није било. Марка је добила фиксни курс према долару, па је једна марка вриједила 30 центи, а фирме су поново могле планирати. Одсуство с посла пало је с 9,5 сати седмично у мају на 4,2 сата у октобру 1948., а индустријска производња је од јуна до децембра порасла с 51 на 78 одсто нивоа из 1936. године.

Није све ишло глатко. Потражња је у првим мјесецима расла брже од понуде, цијене су скочиле, а у новембру 1948. организован је генерални штрајк против Ерхардове политике. Цијене су се смириле крајем 1948. године.

Колико је помогао Маршалов план

О улози америчке помоћи мишљења се разликују. Хендерсон тврди да Маршалов план није био пресудан јер је помоћ и у најјачим годинама, 1948. и 1949., износила мање од пет одсто националног дохотка Западне Њемачке.

Бундесбанк, с друге стране, наводи да је Маршалов план финансирао увоз сировина без којег производња не би могла расти.

Шта је марку учинило стабилном

Кључну улогу имала је централна банка. Банка њемачких земаља (Банк деутсцхер Лäндер), претходница Бундесбанке, добила је 1948. искључиво право издавања новчаница и кованица. Према њемачкој Савезној агенцији за политичко образовање, та банка је од почетка била независна и имала је само један законски задатак: чувати стабилност валуте и спријечити инфлацију. Тај задатак је 1957. преузела новооснована Бундесбанк. То је управо оно што Сарџент описује као кључ изласка из хиперинфлације 1923. године: централна банка која не штампа новац за покривање државних расхода.

Успјех није био очекиван. Први предсједник Бундесбанке Вилхелм Фоке (Wилхелм Воцке) присјећао се да су му угледни стручњаци, укључујући оне из Банке Енглеске и Међународног монетарног фонда, говорили да нова марка није права валута и да то никада неће ни постати.

Веза с Босном и Херцеговином

Искуство с хиперинфлацијом ни овим просторима није страно. Салеми, позивајући се на економисту Тејера Воткинса (Тхаyер Wаткинс), наводи да је рекордна хиперинфлација свих времена забиљежена у Југославији 1993. и 1994. године.

Њемачка марка је тих година била једино средство плаћања којем су вјеровали сви. Према Централној банци Босне и Херцеговине, када је конвертибилна марка пуштена у оптицај 22. јуна 1998., њемачка марка је била прихваћена на цијелој територији Босне и Херцеговине. Конвертибилна марка је везана за њу по курсу 1 КМ = 1 ДЕМ, а након повлачења њемачке марке преузела је њен курс према евру, па један евро вриједи 1,95583 КМ. Тако се стабилност валуте настале у Западној Њемачкој 1948. и данас индиректно осјећа у новчаницима грађана Босне и Херцеговине.

(Клиx) Фото: Фејсбук