Др Благојевић: Режимски уставни суд 

По својој правној и етичкој суштини постојање уставних судова с правом се објашњава и оправдава потребом да се ограничи државна власт.

Др Милан Благојевић 

Наиме, да би се та власт заиста ограничила, или конституционализовала како то воле рећи правници, нарочито они који се баве уставним правом, није довољно само донијети устав у којем пише шта која грана власти може, односно не може да ради, већ је неопходно да се уставом створи и уставносудска институција која ће, кад год то треба, да брани слово устава.

Без тога нема владавине устава, а тиме ни владавине права.

То је, дакле, суштина уставног судства гдје год оно постоји у свијету, што подразумијева да се та институција и њене судије у свом раду увијек руководе искључиво оним што је слово устава, његов циљ, а не жељама носилаца власти који су пролазни.

Ако није тако, ако уставни суд и његове судије слушају жеље владајућег режима, држава и владавина права губе смисао, а такав суд се претвара у режимски уставни суд.

Примјер за такав режимски суд пружа нам Уставни суд Републике Српске.

Крајем фебруара ове године тај суд је донио рјешење, број У-105/25 од 25.2.2026. године, којим је, како стоји у изреци рјешења, обуставио поступак за оцјењивање уставности Одлуке о именовању вршиоца дужности предсједника Републике Српске.

Да подсјетим, ријеч је о одлуци коју је донијела режимска већина у Народној скупштини Републике Српске у октобру 2025. године, а којом је Ану Тришић Бабић именовала за в.д. предсједника Републике Српске.

Таква одлука је супротна Уставу Републике Српске, због тога што тај устав јасно прописује да предсједника Републике који је из било којег разлога спријечен да обавља ту функцију може да мијења само један од два потпредсједника Републике, а не неко треће лице какво је у овом случају Ана Тришић Бабић. 

Због тога је, дакле, наведена одлука режимске већине у Народној скупштини била (и остала) кршење Устава Републике Српске и то је она ситуација због које, између осталог, постоји и треба да постоји уставни суд, како би поништио, казано једноставним језиком, овакво насиље над уставом од стране владајућег режима.

Убрзо након тога Уставном суду Републике Српске је 21.10.2025. године дата иницијатива да такву режимску одлуку прогласи неуставном.

Али онда, умјесто да у овом случају поступа хитно, јер је ријеч о једном од најважнијих питања за уставни поредак Републике Српске, Уставни суд намјерно растеже своје поступање све до 25.2.2026. године, чекајући да ЦИК БиХ 13.2.2026. године најприје донесе одлуку о потврђивању и објавијивању резултата пријевремених избора за предсједника Републике, на којима је на ту функцију изабран Синиша Каран.

Растежући, дакле, намјерно поступак до тог тренутка, Уставни суд убрзо затим одржава своју сједницу 25.2.2026. на којој одлучује да обустави поступак за оцјењивање уставности Одлуке о именовању Ане Тришић Бабић за в.д. предсједника Републике. 

У образложењу тог рјешења Уставни суд наводи да је то учинио: 

"имајући у виду да је у току трајања овог уставносудског поступка оспорена одлука престала да важи, па је, на основу члана 57. тачка а) Закона о Уставном суду Републике Српске, одлучио да обустави поступак за оцјењивање уставности".

Како се види, Уставни суд се позива само на наведену одредбу Закона о Уставном суду, (зло)намјерно прешућујући оно што за овакве ситуације прописује Устав Републике Српске, који је највиши правни акт у правном поретку Републике Српске, јачи од наведеног закона. 

Амандманом XЛИИ тачка 2. Устава Републике Српске прописано је Уставном суду Републике Српске да оцјењује и уставност прописа који су престали да важе, ако од престанка њиховог важења није протекло више од једне године. 

У конкретном случају је очигледно да тај рок није протекао до доношења одлуке о обустављању поступка, па је управо због тога Уставни суд био дужан да на основу наведене уставне одредбе, која је поновљена и у члану 3. Закона о Уставном суду, не обуставља поступак, већ да га доврши и прогласи неуставном одлуку о избору Ане Тришић Бабић за в.д. предсједника Републике.

Умјесто тога, Уставни суд Републике Српске крије оно што пише у Амандману XЛИИ тачка 2. Устава Републике Српске и у члану 3. Закона о Уставном суду Републике Српске, чиме показује да је своју одлуку о обустављању поступка донио не марећи за слово Устава, већ се ставио у службу остваривања интереса владајућег режима.

Др Милан Благојевић