Маркетиншка фирма у власништву сина СНСД-овог министра преко ноћи постала господар Жељезариног дуга вриједног 160 милиона

Маркетиншка фирма у власништву сина СНСД-овог моћника са само 29.000 КМ годишњег прихода преко ноћи постала господар Жељезариног дуга вриједног 160 милиона

Након што је пред Опшинским судом у Зеници, у четвртак, 25. јуна, одржано рочиште о захтјеву за стечај који су поднијели власници Нове Жељезаре Зеница, фирма Х&П Зворник иза које стоје СНСД-ов Гордан Павловић и његов партнер Ахмед Хамзић, потврђено је да је истина оно о чему је Рапорт писао још почетком маја.

Наиме, извјештај привременог стечајног управника потврдио је да је у пословни однос са Жељезаром увучена и зворничка фирма Феррум у власништву Гвоздена Стевановића, сина Зорана Стевановића који је бивши директор Алумине  Гордана Павловића, те актуелни СНСД-ов министар у Влади Републике Српске.

Пред Судом у Зеници је откривено да је фирма Феррум највећи повјерилац са потраживањем од 160 милиона КМ.

Маркетиншка агенција увућена у пословни однос са Жељезаром

На први поглед рекло би се да је Феррум као највећи повјерилац пословао са Жељезаром и да му је зеничка фирма остала дужна милионе.

Међутим, то није тако, иако назив зворничке фирме асоцира на то да је ријеч о некој компанији која има везе са жељезом.

Званични регистри привредних субјеката, о чему је Рапорт већ писао, показују да је фирма Феррум регистрована за медијско оглашавање и маркетинг,

Званични финансијски извјештаји показују да ова агенција остварује годишњи промет, односно приход од 29.000 КМ, али је преко ноћи постала правни господар више од половине цјелокупног дуга зеничког индустријског гиганта.

Рапортови извори појашњавају да у стварности, Феррум није ништа продао Жељезари.

Права истина је да су купци широм тржишта дуговали Жељезари 160 милиона КМ за испоручени челик и производе.

Та дуговања, која су дио од око 317 милиона укупних потраживања Жељезаре, у регуларном пословању требали су наплатити нови власници Ахмед Хамзић и Гордан Павловић.

Међутим, потписивањем цесије, односно преноса Жељезариних потраживања на Феррум, њих двојица су  омогућили да сад син Додиковог министра господари тим дугом који има право наплаћивати од дужника Жељезаре.

Пошто та потраживања тек треба да буду наплаћена, у књигама предстечајног поступка то се правно убиљежило као обавеза Жељезаре.

Зато се на суду фирма која Жељезари није дала ништа, одједном појавила као њен највећи повјерилац, који формално држи руку на више од 50 посто укупног дуга компаније.

Како другачије назвати него извлачење новца

У овом случају, поставља се логично питање. Која је економска и правна предност да Павловић и Хамзић та потраживања пребаце на фирму Гвоздена Стевановића, умјесто да новац наплате преко својих матичних компанија?

Па, због тога што су знали да ће Жељезару одвести у стечај и тих 160 милиона КМ су међу главним разлозима зашто власници Жељезаре прижељкују стечај.

Јер, ако би Суд у Зеници  одобрио стечај према Закону о стечају Федерације Босне и Херцеговине, о судбини фабрике значајно одлучује Скупштина повјерилаца, у којој се гласови броје искључиво по висини дуга који неко контролише.

Са 160 милиона КМ дуговања на које је добила право наплате сада маркетиншка фирма Феррум само чека одлуку о стечају како би уз друге већинске повјериоце, а и то су Павловићеве фирме,  диктирала стечајну динамику Жељезаре.

Наиме, иако Закон о стечајном поступку ФБиХ предвиђа да су радници у врху наплате потраживања, ова "операција" с Феррумом их потпуно заобилази и оставља их фактички "на цједилу".

Иако би теоретски и на папиру радници требали бити приоритет за исплату и да се морају наплатити прије комерцијалних фирми, замка је у томе што се радници могу наплатити само од оног новца и имовине која се налази унутар Жељезаре, у суштини и у пракси, с њених, у овом случају празних рачуна или од распродаје имовине.

Будући да су Павловић и Хамзић уговором о цесији оних 160 милиона КМ потраживања од купаца већ измјестили ван Жељезаре и преписали на Феррум, тај новац правно више уопште не припада Жељезари.

Он је избачен из њене имовине и у случају стечаја не улази у стечајну масу из које се радници наплаћују.

Пребацивањем 160 милиона на Феррум, који је на папиру "трећа фирма" и званично нема никакве власничке везе са Жељезаром, створен је правни параван.

Унутрашње трансакције с Павгордом одмах боду очи и лакше се блокирају на суду.

Спољни партнер

Скретањем највећег дијела колача на спољног партнера Павловић је покушао осигурати милионе од директних пљенидби и максимално отежати посао држави.

Да су ова потраживања остала у Жељезари, из њихове наплате би се по закону првенствено морали исплатити радници.

Овако, у потенцијалном стечају купци који дугују Жељезари тај новац уплаћују директно на рачун Феррума у Зворник, потпуно заштићен од радничких потраживања.

Закон о стечају ту крије и завршни дио плана.

Пошто Жељезара нема 160 милиона КМ у кешу да исплати овај убиљежени дуг, Феррум као највећи повјерилац, има законско право да захтијева наплату кроз имовину компаније.

Тако , у случају стечаја добијају могућност да на име дуга од суда траже преписивање стварних некретнина фабричких зграда, производних погона и атрактивног земљишта Жељезаре.

Значи, у случају стечаја, радницима остају само "мрвице"  док би десетине милиона од дуга и вјероватно већи дио имовине завршили у рукама сина Додиковог министра и бившег директора Павловићеве Алумине.

Зато се Павловић и Хамзић жестоко, свим средствима, боре да у Жељезари буде покренут стечај.

С друге стране, радници спас, барем привремени, од оваквог сценарија виде у ванредној управи и управници Сени Шарановић која би требала преузети управљање Жељезаром, ако Суд то одобри, на основу посебног закона недавно усвојеног у Парламенту ФБиХ.

У том случају, сви уговори и њихова реализација би били стопирани због судског преиспитивања, а у први план би дошло покретање производње и остварење права радника, открива Рапорт.ба.

(БН) Фото: Бизнис.инфо