Ко је била стварна „Јелена, жена које нема“ и зашто је Иво Андрић чекао до 66. године да се ожени?

Сви знамо Иву Андрића као хладног, уздржаног дипломату и јединог нашег нобеловца. Али иза те маске одмјереног интелектуалца крила се једна од најузбудљивијих, најстрпљивијих и најдраматичнијих љубавних прича на овим просторима.

Прича о човјеку који је тридесет година волио жену свог пријатеља, чекајући је у тишини.

​Често чујемо приче о љубавима на први поглед, али прича о Иви Андрићу и Милици Бабић је прича о љубави за цијели живот — и на бескрајно чекање.

Наш велики писац први пут је стао пред олтар тек када је напунио 66 година. Разлог?

Читаве три деценије његово срце припадало је жени са којом је законски могао да проведе тек десет година.

​Фатални сусрет и „грешна“ тајна београдских салона

​Све је почело тридесетих година прошлог вијека када је Андрић, тада већ успјешни дипломата, упознао Ненада Јовановића, такође дипломату, и његову прелијепу, младу супругу Милицу Бабић.

Милица није била обична жена тог доба — била је прва школована костимографкиња у нашој култури, жена невјероватног стила, образовања и харизме.

​Између писца и Милице одмах се родила дубока, интелектуална и емотивна веза. Међутим, постојала је непремостива препрека: Милица је била удата, а Ненад је био Андрићев добар пријатељ.

​Умјесто скандала, Андрић је изабрао — патњу у тишини.

Постао је најближи породични пријатељ Јовановића. Путовао је са њима, вечерао за њиховим столом и гледао жену коју воли поред другог мушкарца.

​Писма „Драгој лијепој госпођи“ и тајни надимак

​Колико је та веза била дубока, свједоче писма која јој је слао кад год би били раздвојени.

Док је званични тон био строго послован и пријатељски, Андрић је унутра остављао трагове који су само њих двоје разумјели.

Писма је почињао са „Драга лијепа госпођо“, а потписивао их са „Твој Мандарин“ или „Губер“, што је био њихов приватни, тајни језик.

​„Знам да је у теби свјетлост која ме држи у животу“, писао јој је у тренуцима када је чежња постајала неподношљива.

Лик који је прогонио нашу књижевност

​Управо из те тридесетогодишње агоније, чекања и немогућности да је загрли пред свијетом, настало је једно од најљепших дјела наше књижевности — приповијетка „Јелена, жена које нема“.

​Данас књижевни историчари немају дилему: мистична Јелена, визија која се писцу привиђа у сунчевим зрацима, која долази и одлази као дух и коју он узалуд дозива, заправо је преписана Милица Бабић.

Андрић је кроз ово дјело описао како изгледа вољети жену која је ту, надохват руке, а заправо потпуно недостижна.

​Нобелова награда и плава хаљина са црним цвијетом

​Судбина је умијешала прсте 1957. године када је Ненад Јовановић преминуо. Након што је прошао период жалости, Иво и Милица више нису жељели да губе ни секунду. Вјенчали су се 1958. године. Андрић је коначно, у својој 66. години, уселио своју „Јелену“ у свој дом.

​Само три године касније, 1961, Андрић добија Нобелову награду. Цијели свијет је тада гледао у Стокхолм и у прелијепу жену у раскошној плавој хаљини са великим црним цвијетом која је ходала руку под руку са нашим нобеловцем.

Била је то његова Милица. Свијет је видио писца на врхунцу славе, али он је видио само њу — жену коју је дочекао.

​Кратка срећа и вјечни смирај

​Нажалост, судбина им није дала много времена. Милица се тешко разбољела од тешког облика артритиса и срчаних проблема. Андрић је подредио цијели свој живот њеном лијечењу, али спаса није било. Преминула је 1968. године у Херцег Новом.

​Са њеним одласком, угасио се и Иво Андрић. Потпуно се повукао из јавности, записавши у свом дневнику да су са њом нестале све његове радости. Преживио ју је седам година, готово не пишући више ништа вриједно помена.

​Када је умро 1975. године, његова посљедња жеља је испуњена: његова урна положена је у Алеји заслужних грађана у Београду, одмах поред гроба Милице Бабић. Чекао ју је тридесет година на земљи, а данас су заједно у вјечности.

(БН)  Фото: Тањуг