Дуг је 120% БДП-а, странци нам узимају природна богатства

Економски систем Босне и Херцеговине, а тиме и Републике Српске, заснован је на концепту „самоколонизације” кроз механизам валутног одбора и фиксног девизног курса, што домаћој власти омогућава прекомјерно задуживање без обавезе покретања властитог развоја, оцијенио је проф. др Алекса Милојевић у својој научно-економској анализи под називом „Смакнуће дугом”.

Аутор: Проф.др Алекса Милојевић

​Милојевић упозорава да је Република Српска одавно прешла критичну границу одрживости дуга за неразвијене земље, те да реални економски показатељи указују на потпуну немогућност отплате обавеза из властитих извора. Због тога је упутио хитан апел за доношење Закона о забрани даљег задуживања, по потреби и путем референдума.

​Реална задуженост износи 120 одсто БДП-а

​У анализи се истиче методолошка недосљедност у званичним статистикама које мјере јавни дуг у односу на номинални Бруто домаћи производ (БДП).

Милојевић објашњава да када се БДП обрачуна у сталним цијенама (из 2021. године), он за 2024. годину износи 13,6 милијарди КМ, док је јавни дуг износио 6,7 милијарди КМ, што представља учешће од 49 одсто.

Уколико се томе додају и кредити подигнути на основу владиних гаранција (1,4 милијарде КМ), стопа задужености се пење на 60 одсто.

​„Према методологији Свјетске банке и ММФ-а, максимална граница за сиромашне земље са скромним могућностима отплате је 35 одсто, што значи да смо одавно презадужени”, наводи се у тексту.

​Професор Милојевић иде и корак даље, тврдећи да се половина статистички исказаног БДП-а уопште не заснива на домаћој продуктивности, већ на приливу иностраних средстава кроз дугове и дознаке дијаспоре (укупно 6,3 милијарде КМ у 2024. години).

Када се БДП умањи за профите које су страни инвеститори изнијели из земље (око милијарду КМ), долази се до податка да стварна стопа задужености износи чак 120 одсто реалног БДП-а.

​Отплата дуга из властитих средстава износи свега 4,5 одсто

​Према изнесеним подацима, укупан дугорочни и краткорочни дуг у 2024. години износио је 1,45 милијарди КМ, док су обавезе по основу отплате главнице и камата износиле 1,05 милијарди КМ. Истовремено, годишњи прираст БДП-а износио је 416 милиона КМ.

​Анализа показује да је нето пословни вишак за 2024. годину статистички износио 96 милиона КМ (9 одсто у односу на износ отплате дуга), али се у реалним оквирима смањује на свега 208 милиона КМ прираста, односно 4,5 одсто могућности властитог враћања дуга.

То значи да се постојећи дугови, па чак и камате, подмирују искључиво новим задуживањима, чиме се улази у опасну дужничку спиралу.

​Милојевић критикује и структуру потрошње, наводећи да је буџет готово у цјелини потрошачки, с обзиром на то да је за подстицаје пољопривреди и текућој производњи у 2024. години издвојено укупно 256 милиона КМ, што је свега 4,4 одсто буџета који износи 5,79 милијарди КМ.

​Фиксни курс као инструмент „стабилности у пропадању”

​У раду се посебно апострофира улога валутног одбора. Док у развијеним тржишним економијама власт мора стимулисати производњу како би спријечила инфлацију и очувала вриједност новца, систем фиксног курса у БиХ омогућава „стабилност у пропадању”.

​„Могуће је пропадати у највеће сиромаштво, а да се цијене значајније не мијењају. Нема развоја, али има стабилности, што власт приписује властитој способности и тиме вара народ”, упозорава Милојевић. Он додаје да страни повјериоци свјесно настављају кредитирање како би, након потпуне немогућности отплате, преузели природна богатства земље.

​Захтјев за потпуну забрану даљег задуживања

​Као једини излаз из тренутне ситуације, коју описује као питање биолошког и економског опстанка народа, Милојевић предлаже хитно ангажовање свих друштвених снага ради доношења Закона о забрани задуживања.

​Према његовом приједлогу, будуће кредитно задуживање требало би дозволити искључиво приватним предузећима и то без икаквих владиних гаранција. У супротном, аутор предвиђа масовни егзодус становништва, дубоко сиромаштво и потпуни губитак економског и државног суверенитета.

(БН)