Све је више разлога за протесте, а грађани никада тиши

Зашто су грађани постали пасивни посматрачи властитих проблема? Критика се све чешће своди на коментаре и објаве на интернету, док улица остаје празна. Зашто?

Све је више разлога за протесте, а становници никада тиши. Гдје је нестао грађански бунт?

„Коме ћеш се борити, за кога? Они раде шта они хоће... Све се покварило, немају људи срца јаког да нешто покрену, сви размишљају о себи, нема заједништва...Кад би изашли сви изашла бих и ја нормално, али да се не иде док се нешто не промјени... Уназад 20-так година бунт се изгубио јер је народ изреволтиран јер се не дешава никаква промјена“, кажу поједини Бијељинци и Добојлије.   

Разочарани, преварени и љути и пољопривредници, и мљекари, и радници, и возачи и народ који је доведен на сам руб опстанка излазили су на улицу. Поручивали су да желе правду, плату, земљу, цијену, пут, струју. И ту стану. 

 „Ми имамо поданичку свијест народа, а не развијену свијест какву имају нпр. Французи. Они када изађу на улицу изађу сви и док не истрају у својим захтјевима не одустају, нема повлачења, код нас тога нема“, каже политиколог Велизар Антић. 

„Ту јесте фактор страх, али видјећете и ситуација гдје нема страха немате протесте и немате људе који ће истрајати у томе“, сматра социолог Станислав Томић. 

Грађански бунт, сматра академска заједница , није угашен зато што је био слаб. Већ зато што је био поткупљив. 

„Ова и оваква власт која је ауторитарна која све држи све под својом контролом која у свим тим организацијама има своје људе и онда преко њих покушава да опструише те протесте“, каже Антић. 

Не тако ријетко, вође бунта борбу воде за личне интересе интереса и повуку се након мале „пажње“ власти, сматра струка.

 „Грађанима постаје упитан смисао протеста, не можемо рећи да га није било, али изостао је тај дан послије, шта послије протеста, они ако не виде резултат, повлачење дјелује као логична рационална опција“, објашњава професор Оливера Недић. 

Док се на форумима и коментарима на друштвеним мрежама води срчана борба, за конкретно дјеловање народ нема снаге, јер је, како и сам истиче, уморан од дугогодишњег разочарања.

„Ја вјерујем да су грађани постали имуни на све што се дешава, и да се жале од тога нема фајде никакве....Нема вајде да се буне или не, остаје по старом. Само можеш добити по носу, само сједи с миром.... Многи се боје, изгубиће посао, а друго неће нико да ставља главу у торбу за некога“, кажу грађани.

И док се протести гасе обећањима, а незадовољство купује за ситниш, власт добија оно што јој је најважније – мир и послушност. А друштво које пристане на тишину, једног дана пробудиће се без гласа.

(БН)