Минићева друга влада као чорба са превише зачина

Нови министри, стара правила. Нова Влада Републике Српске изгледа као чорба са превише зачина. Док се једни уче на нашој грбачи, други цементирају своје вјечне мандате. Да ли су компетенције постале небитне, а партијска књижица једина права диплома?

​Док грађани крпе крај с крајем, премијер Минић сервира Владу послушника. Да је струка одавно капитулирала пред партијом, потврђује и Бранко Тодоровић из Хелсиншког одбора, који огољава критеријуме за избор функционера:

„Они који их постављају на мјесто министра од њих траже само једну ствар, а то је: буди послушан и потписуј папире који ти се донесу. Кад је власт видјела у протеклих 10, 15, 20 година да је на позицијама министара или директора јавних предузећа дословно могао бити магарац и да народ ништа не би реаговао.“

Ресори се дијеле као на пијаци. Тако је на челу Министарства пољопривреде, вјеровали или не, Анђелка Кузмић — професорица италијанског језика са искуством из вртића. То је инспирисало социолога Владимира Васића који каже:

„И сад ме не би чудило да су нашли неко дијете из вртића и рекли — е, он ће сад бити министар породице, омладине и спорта.“

Није дијете, али јесте учитељица Ирена Игњатовић, која је преко ноћи постала Бошњакиња како би попунила националну квоту. На „математику подобности“ упозорава правница Марија Топић Николић:

„Да би се уопште испунио тај национални кључ за састав Владе, потребно је да имамо осам министара из реда српског народа, пет Бошњака и три Хрвата. Увијек дође неко ко ће 'продати вјеру за вечеру' и изјаснити се — а то опет омогућава Устав — као да је друге националности, и тако опет дођемо до тог кључа подобних.“

Док се нови уче на грбачи народа, стари не мрдају. Зора Видовић касу „брани“ новим задужењима. Петар Ђокић, апсолутни рекордер по стажу, не напушта ресор енергетике упркос бројним аферама које се за његово име вежу деценију и по. С друге стране, Златан Клокић у петом мандату наставља да троши милионе на представништва у иностранству, од којих грађани немају никакве користи. Иза свега се крије прецизна рачуница коју разоткрива Тодоровић:

„Видимо да ће појединци кроз афере корупције и криминала постати власници термоелектрана, фабрика, жељезница... свега у Републици Српској. Имаћемо можда 50-ак људи који су власници свега, и младе људе који ће гледати како да оду у Словенију, Аустрију или Њемачку.“

Иако би се експертска влада од младих и образованих људи могла саставити за десет минута, такви у овај систем не би могли стати, поручује социолог Васић:

​„А знате шта је проблем са људима који знају свој посао? Што су они прије свега научници, а научнике нећете тек тако укалупити у партијске оквире. Учене људе и паметне главе нећете тек тако сломити да буду послушници до те мјере и да извршавају баш све што партија од њих тражи.“

Давно је Андрић записао да дођу времена када „памет заћути, будала проговори, а фукара се обогати“. У Републици Српској знање није само ућуткано – оно је постало терет. Док се стручност баца под ноге, послушност се награђује функцијама. У таквом поретку, кабинети постају уточишта за подобне, а гранични прелази једина нада за способне.

(БН)