Иран и свијет: Од извоза тероризма до повратка цивилизације

Будућност Ирана није искључиво унутрашње иранско питање, нити тема ограничена само на регионалну геополитику. То је питање од глобалног стратешког значаја.

Аутор: Проф. др Дарко Трифуновић, Сениор Ресеарцх Феллоw РИЕАС

Међународна заједница нема корист од ослабљеног, изолованог или трајно санкционисаног Ирана, нити од Ирана дефинисаног страхом, репресијом и идеолошким извозом. Оно што свету истински треба јесте слободан, грађански и модеран Иран — држава заснована на грађанству, а не на теологији, на сарадњи уместо конфронтације и на иновацијама уместо принуде.

Ово није аргумент против вере, традиције или идентитета; то је аргумент за управљање, достојанство и цивилизацију.

Иран је једна од најстаријих континуираних цивилизација у људској историји. Давно пре настанка модерних националних држава, персијска цивилизација развила је софистициране системе управе, права, инфраструктуре и културног суживота. Древна Персија је одлучујуће допринела развоју управљања, толеранције према различитостима и организацији сложених друштава.

Ти доприноси нису били ограничени на један регион; обликовали су шире темеље глобалне цивилизације. Посматрати Иран искључиво кроз призму последње четири деценије стога је историјски нетачно и интелектуално плитко. Савремена политичко-теократска структура представља прекид са дубљом цивилизацијском путањом Ирана, а не њен природни наставак.

Иранци су индоевропски народ, језички и културно повезан са широм цивилизацијском породицом која обухвата Европу и велике делове Азије. Персијски језик, књижевност, филозофија, наука и уметност део су заједничког наслеђа човечанства.

Природно место Ирана није на маргинама међународног система нити у идеолошкој изолацији, већ међу отвореним друштвима која вреднују знање, креативност и законито управљање. Реинтеграција Ирана у тај простор није чин милосрђа; то је обнова историјске равнотеже.

Грађански Иран би дубоко трансформисао глобално безбедносно окружење. Данас је огроман људски потенцијал те земље спутан, погрешно усмерен или приморан на егзил. Уместо извоза нестабилности кроз мреже посредника, идеолошку милитантност и принудни утицај, слободан Иран могао би да извози знање, иновације и технолошку софистицираност. Иранско друштво је више пута показало изузетан потенцијал у науци, инжењерству, медицини, математици и новим технологијама.

Тамо где су Иранци имали слободу деловања — често ван сопствене земље — постизали су врхунске резултате. Држава која тај потенцијал оснажује, а не потискује, постала би нето доприносилац глобалној стабилности, економском расту и научном напретку.

Потребна трансформација није теолошка, већ политичка. Савремено управљање захтева јасно раздвајање верске власти и државне моћи. Религија, у сваком друштву, припада сфери личног уверења, заједничког живота и духовног вођства. Када верски лидери доминирају политичким институцијама, безбедносним структурама и извршном влашћу, одговорност нестаје, неслагање постаје јерес, а управљање се претвара у принуду оправдану божанским тврдњама.

Ниједна модерна парламентарна демократија не може функционисати у таквим условима. Ово није непријатељство према религији; то је поштовање према њој. Вера губи морални ауторитет када је држава намеће, а држава губи легитимитет када тврди да је непогрешива.

У грађанском Ирану, верски лидери би испуњавали своју суштинску улогу у оквиру верских институција, док би политичка власт почивала на изабраним представницима одговорним грађанима. Савремена парламентарна демократија омогућила би плурализам, компромис и мирно надметање за власт, обезбеђујући да држава служи свим грађанима без обзира на уверења, пол или порекло.

Такав систем би одмах смањио унутрашњу репресију и спољашњу агресију, јер би легитимитет произлазио из пристанка, а не из страха.

У том оквиру, обнова уставне монархије могла би да послужи као стабилизујући и уједињујући елемент током транзиције. Монарх без апсолутне извршне власти, као симболични шеф државе, могао би да повеже Иран са глобалном породицом уставних монархија и дугом дипломатском традицијом.

То не би представљало повратак ауторитаризму, већ мост између историјског континуитета Ирана и његове демократске будућности. Симболички и дипломатски, такав модел би могао брзо да нормализује међународне односе Ирана, шаљући сигнал предвидљивости, континуитета и посвећености мирном управљању.

Од пресудне је важности да Ирану буду потребни мир и транзиција, а не хаос и крвопролиће. Историја показује да режими који се ослањају на насиље над сопственим грађанима на крају губе и легитимитет и контролу. Репресија не чува државу; она убрзава њен слом.

Свака политичко-теократска елита која верује да може неограничено да влада страхом погрешно тумачи и иранско друштво и глобалну историју. Проливање крви грађана ствара ране које ниједна идеологија не може да зацели; радикализује друштво, разара институције и затвара врата преговарачким решењима.

Мирна транзиција није знак слабости. Она је крајњи израз одговорности. Дијалог, уздржаност и компромис једини су путеви који чувају државу док се систем мења. Алтернатива — ескалација насиља и репресије — неизбежно води изолацији, фрагментацији и историјској осуди.

За свет, појава слободног и грађанског Ирана имала би тренутне и далекосежне користи. Смањила би регионалне тензије, ослабила транснационалне екстремистичке мреже, стабилизовала кључне енергетске коридоре и отворила једно од најобразованијих и најдинамичнијих друштава Блиског истока за истинску сарадњу. Иран би престао да се доживљава као трајна безбедносна претња и постао би стратешки партнер у решавању глобалних изазова — од енергетске транзиције до технолошког развоја.

Избор пред Ираном, стога, није између традиције и модерности, нити између идентитета и отворености. То је избор између изолације и учешћа, страха и достојанства, принуде и компетенције. Иран припада свету, а не против света. Слободан, грађански и миран Иран не би само вратио правду и просперитет сопственом народу, већ би поново повезао једну од великих цивилизација човечанства са њеном заслуженом улогом у обликовању стабилног и кооперативног међународног поретка.

Зато је будућност Ирана важна не само Иранцима, већ и глобалној безбедности, глобалном развоју и заједничком цивилизацијском наслеђу које институције попут РИЕАС настоје да проуче, заштите и унапреде.

Додатни безбедносни контекст (аналитичка напомена)

У анализи савременог Ирана не може се занемарити безбедносна димензија његовог спољнополитичког деловања. Током рата у Босни и Херцеговини постојали су наводи и обавештајни извештаји о иранском присуству и обукама у камповима у Погорелици и Фојници, као и о успостављању мрежа утицаја у Сарајеву.

У јавном простору Сарајева забележени су и симболички трагови тог периода, укључујући табле и обележја којима се одаје захвалност иранским „шехидима“.

Ови елементи указују на шири образац у коме је данашњи ирански режим деценијама улагао у мрежу кампова, организација и посредничких структура широм света, често под окриљем идеолошког извоза и асиметричних безбедносних активности.

Управо таква пракса представља један од кључних разлога зашто међународна заједница данас разматра Иран пре свега кроз призму безбедносног ризика, а не његовог цивилизацијског и друштвеног потенцијала.

Аутор: Проф. др Дарко Трифуновић, Сениор Ресеарцх Феллоw РИЕАС

Текст је ауторски и не одражава ставове редакције.