Губитком имовине Република Српска губи себе

Појам "државна имовина БиХ" исфабриковао је Уставни суд БиХ својим неуставним одлукама. Све оне почињу одлуком број У-1/11 од 13.7.2012. године. 

У тој одлуци Уставни суд БиХ је најприје констатовао оно што може констатовати сваки пажљиви читалац Устава БиХ, а то је, како стоји у ставу 63. наведене одлуке тог суда, да:

"Устав Босне и Херцеговине не садржи ниједну одредбу која се односи на државну имовину".

Када се констатује ова истина, онда из ње као једини исправан закључак произлази да не постоји државна имовина БиХ и да БиХ нема уставну надлежност да доноси законе о томе.

А такве одредбе нема у Уставу БиХ нити је могло бити зато што је најприје Резолуцијом Савјета безбједности УН број 942, од 23.9.1994. године, тај орган одобрио подјелу територије између Републике Српске и Федерације БиХ, тако да Републици Српској припада 49% територије у БиХ, а Федерацији БиХ 51%.

На основу те резолуције Савјета безбједности УН закључен је Анекс 2 Дејтонског споразума, о разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ, тако да је и тим међународним уговором прописано да Републици Српској припада, то јест да је њено, 49% територије, што значи да су њене све јавне непокретности на тој територији (земљиште, шуме, ријеке, језера), као и минералне сировине и друга природна богатства под земљом.

Тиме су истовремено престали да важе и сви прописи бивше Социјалистичке Републике БиХ и права која су из тих прописа произлазила за бившу СР БиХ, јер када се донесу правни прописи у виду Резолуције Савјета безбједности УН број 942 и Анекса 2 Дејтонског споразума о територијалној подјели и разграничењу између Републике Српске и Федерације БиХ, они значе престанак ранијих прописа бивше СР БиХ о питањима државне имовине и права која је по основу тих прописа, којих више нема, имала бивша БиХ.

Зато, дакле, Устав БиХ не садржи ниједну одредбу о тзв. државној имовини.

Упркос томе, Уставни суд БиХ у одлуци број У-1/11 у ставу 73. исте одлуке фабрикује свој појам "државна имовина" рекавши у том ставу да: 

"Државна имовина рефлектује државност, суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине и чини интегрални дио уставних карактеристика и овлаштења државе".

Овако исфабрикована реченица Уставног суда БиХ, какве нема ни у једном дијелу Устава БиХ, је по својим правним особинама један нормативни исказ, тј. једна норма коју је створио Уставни суд БиХ, супротно Уставу БиХ, Резолуцији број 942 Савјета безбједности УН и Анексу 2 Дејтонског споразума.

И на основу те своје неуставне "норме", а не онога што пише у Уставу БиХ, Уставни суд БиХ је неуставно пресудио не само у предмету број У-1/11, већ и у свим каснијим предметима све до данас, неуставно тврдивши да постоји тзв. државна имовина БиХ и да БиХ наводно има уставну надлежност да доноси законе о томе.

Из тих разлога Република Српска никако не може и не смије прихватити одлуке тог суда о наведеном питању,  јер је сваком од тих одлука грубо повријеђен Устав БиХ. Осим тога, Република Српска то не смије учинити и зато што свака од тих одлука води у њен нестанак.

Ево само неколико примјера за крај, који то потврђују.

Ако би се прихватиле неуставне одлуке Уставног суда БиХ о томе, то би значило да постоји тзв. државна имовина БиХ, иако њено постојање није прописано ниједном одредбом Устава БиХ.

А онда би прихватање тог неуставног појма даље водило у доношење закона на нивоу БиХ о тзв. државној имовини, који би успоставио државну имовину, односно својину БиХ, чиме би Република Српска престала бити титулар тог права.

И на крају, Република Српска не би на тај неуставан начин изгубила само својину, већ и суштинске уставне надлежности које је чине републиком, а не мјесном заједницом.

Наиме, на наведени начин Републици Српској би престало право да доноси законе о геолошким истраживањима, о рударству, о шумама, о водама, о стварним правима, о уређењу простора и грађењу, и бројне друге законе, пошто законе о свему томе може да доноси само онај коме припадају те непокретности и простор.

Зато ће, дакле, неуставно фабриковање тзв државне имовине БиХ од стране Уставног суда БиХ, и домаћих и међународних снага у његовој позадини, за Републику Српску значити не само губитак њене имовине него и њен нестанак.

Др Милан Благојевић