Др Милан Благојевић: Наша биједа

Ноћу 13. марта ове 2025. године, послије 21:30 сати, Народна скупштина Републике Српске усвојила је Закон о заштити уставног уређења Републике Српске. Од укупно 83 посланика сједници скупштине присуствовало је 58 посланика, с тим што је за закон гласало њих 50, а осам посланика је било против.

Др Милан Благојевић 

Касним сатима у којима је расправљано и гласано о том закону може се објаснити зашто је јавност прилично касно сазнала за амандман који је клуб посланика СНСД-а Милорада Додика предложио на тај закон, што је прихватило оних 50 посланика, па је и тај амандман постао саставни дио усвојеног закона.

И тиме нам је, предвођена СНСД-ом, скупштинска већина попут мало прије тога октроисаног Нацрта устава Републике Српске, октроисала и овај закон.

Није добро када само један дио друштва жели своју вољу и размишљања о организацији и функционисању државе и положају људи у њој да наметне у форми устава другом дијелу друштва, јер је устав и сувише важан правни документ за чије доношење је нужна колика-толика друштвена кохезија, које очигледно нема у Републици Српској.

Исто се може рећи и за синоћ усвојени Закон о заштити уставног уређења Републике Српске, с тим што се у односу на наведени амандман СНСД-а мора примијетити како, све и да постоји кохезија за доношење таквог закона, оно што је предложено тим амандманом и усвојено, није у складу са Уставом БиХ. А ни етички посматрано, то није исправно.

Наиме, чланом 3.3б. Устава БиХ је прописана обавеза ентитета у БиХ да се придржавају закона које су прихватили и изгласали у Парламентарној скупштини БиХ, што значи да након тога, све док Уставни суд БиХ неки од тих закона не укине због неуставности или док Парламент БиХ не изгласа престанак важења закона, правно не може ентитет, а није ни етично, донијети свој закон чије одредбе су супротне закону са нивоа БиХ.

Е управо то се десило са синоћним законским амандманом СНСД-а, јер се њиме уводи служба за заштиту уставног уређења Републике Српске. То је ништа друго до нова обавјештајно-безбједносна агенција у БиХ.

Међутим, проблем је у томе што је Додиков СНСД 2004. године, заједно са осталим странкама из Републике Српске, гласао за Закон о Обавјештајно-безбједносној агенцији БиХ (ОБА БиХ), који је у марту 2004. године усвојила Парламентарна скупштина БиХ. 

Тим законом, који је и данас на снази, прописано је (члан 2) да се на територији БиХ не могу оснивати ни дјеловати никакве друге обавјештајно-безбједносне структуре. 
Стога оваква законска одредба више него јасно забрањује стварање службе за заштиту уставног уређења Републике Српске, коју је синоћ изгласала СНСД-ова већина у Народној скупштини.

Осим што је супротан Закону о ОБА БиХ, а тиме и члану 3.3б. Устава БиХ, овакав чин СНСД-ове већине је и неетичан, јер је и тај СНСД својевремено гласао за наведену законску забрану да се осим ОБА БиХ на територији БиХ не могу оснивати нити дјеловати никакве друге обавјештајно-безбједносне структуре. Другим ријечима, не може се једно радити 2004. године, а онда по томе данас газити.

Осим што у себи садржи и овај етички дефект, наведено понашање СНСД-ове скупштинске већине је и доказ посљедица  наше биједе из 2004. године, која ни до данас није престала.

Биједе за коју је својевремено у својим Знаковима поред пута Иво Андрић записао да: "Кад беда продре у мисли, у говор, у схватања и обичаје, и свак се помири са њом као са сталним и правим обликом постојања, кад расточи и прожме човека до последње ћелије и тако освоји и пороби не само њега него и оне који се још нису родили, тада се може рећи да је беда потпуно и заувек освојила један крај, са људством и свим живим створовима и мртвим стварима на њему, и претворила га у своје царство које јој никад више нико не може отети и које не живи људским животом него бедом и њеним мртвим и дугим, дугим трајањем. Из тог краја нема бежања ни спаса".

Не могу се отети утиску колико све управо цитирано пристаје уз не само нас из 2004. године, већ и нас од синоћ у Народној скупштини Републике Српске. Односно, нема нам данас  бјежања од нас из 2004. године и онога што је тада учињено.

Др Милан Благојевић