Закон и судије омогућују пљачку!

Једна од домаћих ударних вијести 1. јула 2025. године била је она о пресуди Вишег привредног суда у Бањалуци, којом је одлучено да, како су пренијели медији, тристо хиљада квадратних метара земљишта у Бањалуци, што је огромно богатство, припадне Пољопривредној школи у Бањалуци. Дакле, да толико земљиште постане власништво једне школе, а не Републике Српске или Града Бања Лука.

Др Милан Благојевић 

Ова вијест може бити фрапантна само за неупућене, којима је и намијењен овај текст, а никако за оне који знају како се одрађују овакви подухвати који су школски примјер првобитне акумулације капитала.

У вези са тим треба се подсјетити на ријечи Карла Маркса о томе, записане у његовом капиталном дјелу под насловом Капитал.
Дакле, Маркс је у том свом волуминозном и данас актуелном дјелу о првобитној акумулацији капитала записао, боље речено објаснио, да је она била "процес насилне експропријације народне масе" који ће добити "страховити подстрек реформацијом и огромном крађом црквених добара", која ће довести до укидања манастира, а то ће огроман број становништва које је живјело и радило на тим манастирским посједима претворити у пролетаријат. Тако у ствари, како објашњава Маркс, на овај начин "лоповски присвојена државна имовина чини основицу данашњих посједа енглеске олигархије".

По овом обрасцу извршена је (и још се врши) и првобитна акумулација капитала код нас, за шта се доноси и закон који омогућује ту пљачку.

Најбољи примјер за то је Закон о стварним правима Републике Српске. 

Носиоци пројекта пљачке и личног богаћења су се досјетили да за некадашње право управљања, коришћења и располагања, што није било право власништва на непокретностима (земљишту и зградама), а које су имали разни субјекти какав је и већ поменута Пољопривредна школа у Бањалуци, пропишу (у члану 324. Закона о стварним правима) да та ограничена права буду претворена у право власништва својих дотадашњих носилаца.

Једноставније речено, на примјеру наведене школе, сво земљиште у Бањалуци на којем та школа није имала право власништва, одједном је претворено у њену својину, а не у својину Републике Српске или Града Бања Лука.

И тако су Република Српска, односно Град Бања Лука, истјерани са тог земљишта и лишени од било каквих права на њему. 
На тај начин доживјели су у суштини исту судбину какву је својевремено доживјело становништво протјерано са посједа о којем је писао Маркс у Капиталу.

На овај начин се, између осталог, законом ствара основ за првобитну разбојничку и пљачкашку првобитну акумулацију капитала и прављење овдашње олигархије.

Наиме, њој је, па још законом, омогућено да на далеко лакши начин, умјесто са државом или јединицом локалне самоуправе путем оваквих школа и других сличних установа које су ничим заслужено одједном постале власници огромног богатства, тргују (путем најчешће инокосних управних органа тих установа), тако што по повољним цијенама добијају вриједно земљиште или да га добију у замјену за готово безвриједно и од града удаљено земљиште.

И тако, дакле, скупоцјено земљиште заврши преко ноћи као својина овдашње олигархије која, таквом пљачком обогаћена, постаје не само економска и финансијска олигархија, већ и дубока држава која стварно управља не само том својом криминално стеченом имовином него и цијелом државом и народом.

И да трагедија буде потпуна, судови све то аминују у својим пресудама, у којима стоји да су донесене на основу чланова закона какав је и члан 324. Закона о стварним правима Републике Српске.

На крају, временом полако али сигурно, народ се помири са тим и нико више не мари за стварну суштину која стоји у позадини таквих закона. 

Њу ће, као у пјесми, прекрити рузмарин, сњегови и шаш.

Аутор: Др Милан Благојевић