Малољетне особе власници крупног капитала у Српској

У Републици Српској 24 малољетне особе су власници или сувласници у пословним субјектима. До власништва најћешће долазе наслеђивањем иако одлуке могу да доносе тек кад напуне 18 година. Истраживали смо како посједовање великог богатства од малих ногу утиче на “бизнисмене без личне карте” и какви чланови друштва ће постати једног дана.

Они немају личну карту, цигарете не смију да купују. Није им дозвољено ни да у корпу ставе алкохол. Немају возачку дозволу али могу да буду власници или сувласници фирме, што најчешће постају наслеђем, па чак и нерођена дјеца, а могу да добију и поклон. Сви могу да стичу власништво али ограничења ипак постоје, каже адвокат Дражен Николић.

“За свако малољетно лице, у зависности од његовог доба, али до 16 година обавезно, законски заступник је родитељ, а ако нема родитеља онда неки други законски заступник заступа то лице у остварињању његових права. 

Уколико то лице жели да прометује, да прода тај свој удио у фирми или да прода некретнину, то не може да се ради без Центра за социјални рад односно надлежне установе која треба да да сагласност и да утврди да би та продаја или прометовање били у најбољем интересу малољетног лица односно дјетета”, објашњава Николић.

- Именовање малољетника за власника неког предузећа најчешће је покушај да се прикрију имена стварних власника, али и улагача капитала односно да се нелегално стечени новац и капитал пребаце на чланове породице. Циљ је да се заметне траг пореским и другим контролним органима, сматра економиста Миленко Станић.

“Имали смо конкретне примјере у Бијељини, у поступцима стечаја “Бобар банке”. Дешавало се да су значајни дужници по основу узетих кредита пренијели своју имовину не на чланове породице него чак запослене раднике у својој фирми које су под потпуном контролом менаџера и власника тих предузећа. Тиме су створили услове да се касније тај капитал врати стварним власницима тог капитала”, наводи Станић.

- Постоје и они који својим радом капитал стичу по закону и који покушавају да обезбиједе своје чланове породице. То је природно али ни за друштво ни за породицу није добро да дјеца располажу огромним богатством по рођењу јер онда углавном нису подстакнути да раде и стварају, додаје Станић.

“Због тога су многе напредне земље и земље ЕУ регулисали то питање високим порезима. Нпр. у Данској имамо то да наслеђени капитал високоопорезиван и створени су услови да ниједан појединац не стиче богатство само по основу наслеђа. 

Уколико жели да буде успјешан члан заједнице, неопходно је да то докаже својим радом, учењем и стварањем, а не на бази тога што је рођен у богатој породици”, наводи Станић.

Превисоко подигнута љествица често може да изазове стрмоглав пад јер одрастаје на причи да су они припадници једног посебног, богатог слоја друштва и да је то њима “суђено" може да има огромне последице по дјецу, мишљење је социолога.

“Млада особа која није изграђена лако склизне на погрешну страну, створи о себи визију и поглед, своју личну перцепцију да је супериоран, другачији од осталих, да је бољи. Тај став ствара особи проблеме у одрастању у животу и будућности уопште.

Какви ће чланови друштва они постати зависи од њих самих али у моменту када они одрастају са великом количином новца који имају могу да постану или лидери и предузетници, ако успију да се снађу у том свијету, или да се, с друге стране, изолују или постану отуђени, односно да постану људи који нису способни да комуницирају са околином”, каже социолог Јадранка Берић.

Замка савременог друштва је да смо сви исти, да смо равноправни, те да постоји само једна класа. Међутим, разлике су све веће, а илузија у једној класи је привидна и већ у школи се брзо распрши јер дјеца осјете те разлике и врло лако показују ту подијељеност у друштву, истичу социолози.

(БН) Фото: БН