Благојевић: Српска је само једна кула од карата!

Прођоше, како су прошли, још једни избори у Републици Српској, овај пут они за власт у њеним општинама и градовима. Прођоше, како су прошли, још једни избори у Републици Српској, овај пут они за власт у њеним општинама и градовима.

Др Милан Благојевић 

Читам реакције на изборне резултате, од којих је најјачи утисак на мене оставила она од проф. др Јелене Тривић, јер се за једну њену изјаву може рећи да на најпрегнантији начин говори не само о изборним резултатима, већ и о стању српског национа и Републике Српске у цјелини.

Дакле, професорка Тривић је у својој изјави између осталог рекла, како су пренијели медији, да: "Морам нагласити и чињеницу, анализирајући резултате широм Републике Српске, да су као никада до сада, радиле паре. Странке које су имале новац ушле су међу народ и на разне начине куповале наклоност грађана".

Далеко од тога да подилазим професорки Тривић, али ово што је она рекла у неколико ријечи је истинско стање ствари у Републици Српској. 

Професорка Тривић истакну да је новац радио на овим изборима на разне начине, али то не значи да се радило само о парама које су даване бирачима на дан избора или који дан уочи њих, већ се то ради и на софистициранији начин и много прије избора. У континуитету.

О томе сам већ писао па могу само поновити, кроз бројне мени лично познате примјере (не)људи који су себе, своју дјецу и осталу родбину, своје љубавнице и љубавнике и ко зна кога све не, ухљебили на радна мјеста у разне органе власти на нивоу Републике Српске, али и по општинама и градовима, или и на нивоу Српске и на локалном нивоу, чији о(п)станак на њиховим радним мјестима, а тиме и њихове плате и друге принадлежности, зависе искључиво од тога како се понашају према онима који су их ту поставили.

Да ли аминују све што њихови моћници кажу, ма колико то било несувисло и правно неосновано, или им указују да нешто не може, да је нешто неодрживо и морално и правно.

Ако раде ово друго, гарантовано је да ће остати без посла, без којег сасвим извјесно остају и ако се само усуде да не изађу на изборе. Јер, моћници веома лако провјере, за свако гласачко мјесто, ко је од те њихове војске поданика гласао, а ко није и према томе, као и према резултатима избора на сваком гласачком мјесту, знају у збиру како су гласали њихови поданици и послушници, као и родбина и интимуси тих послушника. 

Наравно, томе треба додати сада већ добро организовану војску богатих појединаца, тзв. бизнисмена, који су у великом броју своје богатство (онај први милион) стекли помоћу криминалне приватизације државног капитала и(ли) на друге криминалне начине.

Такви сада запошљавају армију гласача па у зависности од тога са којим носиоцима власти су повезани, да ли са оним на републичком или на локалном нивоу, у заједници са тим носиоцима власти одлучујуће усмјеравају изборне процесе, тако што од својих запосленика не само очекују (да не кажем наређују им) да изађу на изборе, већ и за кога требају гласати.

Све у свему, створен је (и одржава се) толико изопачен систем, којег његови управљачи нажалост успјешно контролишу и усмјеравају искључиво према својим потребама и интересима, који се лажно приказују као наводна борба за интересе Републике Српске или неке локалне заједнице у њој.

То је суштина овог огавног система, у којем кључну улогу имају врховни управљачи (у јавној власти и бизнисмени). Они, наиме, најприје поставе своје играче на највише управљачке позиције у власти и предузећима, који онда одлучују, а преко њих у ствари одлучују врховни управљачи, о запошљавању сваког појединца и његовом о(п)станку на послу. 

Тако запослени појединци, а то је права армија гласача на изборима, су свјесни да им је судбина радног мјеста, а тиме и судбина њихових породица, зависна од тога да ли слушају своје газде, оне у органима јавне власти или оне у предузећима, зависно од тога гдје су запослени, уз напомену да је више од половине укупно запослених у Републици Српској, запослено у њеном јавном апарату - републичким органима управе, органима локалне самоуправе, јавним установама, јавним предузећима и разним другим јавним субјектима.

Тако се, дакле, контролише Република Српска и тако они претходно наведени управљачи апсолутистички управљају њом.

И зато им полази за руком да таквом својом моћи добијају сваке изборе, односно да "купе наклоност грађана", како с правом рече професорка Јелена Тривић. 

И добијаће их и даље, јер није само проблем у таквим управљачима какве имамо, већ је проблем у критичној маси становништва у Републици Српској, која није ништа другачија од управљача.

Другим ријечима, и та критична маса је суштински иста као и управљачи, спремна да гласа на изборима не по својој савјести и поштењу, већ искључиво према својим личним интересима у том тренутку.

Стога тој критичној маси (већини) тако пристоји мисао коју је давно изрекао њемачки филозоф Рудолф Јеринг, а која гласи: "Гдје се народни морал састоји у удварању, покорности, потчињености, у политици лукавства, подлости, притворности, ту се не може никакав карактер одгајати, такво земљиште рађа само подлаце и робове".

Колико је овакав материјал који имамо у критичној маси становништва опасан по Републику Српску, може се видјети и у ситуацији у којој би Српску требало бранити. Од такве гласачке машинерије, која брине за себе и само за себе, једино што се у таквој ситуацији сасвим извјесно и једино може очекивати је то да за одбрану Републике Српске не би жртвовала ни црно испод нокта, а камоли нешто више од тога. 

Ништа боље од бирача у Републици Српској није ни њено проавосуђе. Илустрације ради, рећи ћу оно што пише у Уставу БиХ. Већ у преамбули тог устава пише да се он доноси уз вођење рачуна о начелима повеље УН, те опредјељењем за суверенитет БиХ.

Најважније начело из Повеље УН, који се, како пише у њему, води Устав БиХ, је начело суверенитета државе чланице УН, што, како пише у повељи УН, значи да се нико не смије мијешати у унутрашње послове државе, јер о тим пословима могу одлучивати само надлежне институције и нико други.

Овај принцип из повеље УН је тако јасно прописан и у члану 3.3.б) Устава БиХ, у којем императивним нормативним исказаом поше да су општа начела међународног права, дакле и опште начело суверенитета државе чланице УН, саставни дио правног портка БиХ, управо због тих разлога Дејтонски споразум, ниједним његовим дијелом, односно анексом, није могло бити дато право ОХР-у да намеће законе у БиХ нити у Републици Српској.

Међутим, ОХР је то ипак чинио на десетине и десетине пута, а правосуђе Републике Српске је сваки пут примјењивало те ОХР-ове законе, упркос слову Повеље УН и Устава БиХ.

И тиме је и оно на најексплицитнији начин показивало колико и оно не би дало ништа за одбрану Републике Српске, њеног уставног уређења и суверенитета.

Зато је, нажалост, све у свему Република Српска само једна кула од карата.

Пише: Др Милан Благојевић