Др Милан Благојевић: Наш поданички менталитет

Одлука Уставног суда БиХ од 19. септембра ове године, којом је усвојена апелација Српске демократске странке (СДС) у предмету тог суда број АП-2540/24, подсјетила ме је на један догађај из 2015. године, потврдивши ми, не први пут, истину о томе колико су судије у Босни и Херцеговини напросто заслијепљене потребом да подилазе свему, па и више од онога што нареди Канцеларија ОХР-а. И све то упркос чињеници да је њихова држава БиХ чланица Уједињених нација којој, осим њених институција, нико други, па ни ОХР, нема право да својом вољом одређује закон, јер то забрањују Повеља УН и Дејтонски мировни споразум. 

Пише: Др Милан Благојевић

За разумијевање ове спознаје неопходно је рећи како је Уставни суд БиХ у наведеној одлуци у случају СДС-а између осталог рекао не само то да су ЦИК и Суд БиХ повриједили право СДС-а на слободу удруживања тиме што су му одбили пријаву за учествовање на локалним изборима 2024. године због немогућности достављања сопственог банковног рачуна, већ је Уставни суд истом одлуком рекао да су ЦИК и Суд БиХ стриктно и формалистички тумачили и примјењивали закон Кристијана Шмита којим је Шмит наредио да политичке странке морају отворити посебан рачун за финансирање изборне кампање. Но, таквим законом Шмит није одредио какав то мора бити банковни рачун, а посебно није забранио да то не може бити комисиони банковни рачун.

СДС је уз пријаву за изборе доставила ЦИК-у доказ да је отворила комисиони банковни рачун те је образложила да из објективних разлога није у могућности да достави сопствени банковни рачун, јер јој то, без њене кривице, неће да учини ниједна од домаћих банака због економских санкција које су СДС-у прије 20 година наметнуте одлуком Канцеларије за контролу стране имовине при Министарству трезора САД.

Нажалост, најприје ЦИК БиХ, а за њом и Суд БиХ, нису прихватили ништа од ове основане аргументације СДС-а него су, управо због заслијепљености потребом да подилазе свему што нареди Кристијан Шмит, одбили пријаву, односно жалбу СДС-а. Због тога им је Уставни суд БиХ својом одлуком указао на ту заслијепљеност, рекавши им то на дискретан начин, указивањем да у конкретном случају постоје објективни, а не субјективни разлози због којих СДС није у могућности да отвори свој банковни рачун, те да су због тога и ЦИК и Суд БиХ стриктно и формалистички тумачили Шмитов закон, при чему су занемарили да ни Кристијан Шмит тим својим законом није рекао да је у оваквим случајевима  забрањено политичкој странци да достави и други банковни рачун, у виду комисионог банковног рачуна за потребе финансирања наредних избора.

Ово образложење, које суштински произлази из одлуке Уставног суда БиХ, подсјетило ме је на догађај из 2015. године, у вези којег ћу најприје подсјетити на то да је високи представник Волфганг Петрич остао упамћен и по наметнутим законима којима је наређивао коришћење такозваних привремено напуштених некретнина. Тим законима он је, између осталог, наредио да су правно неваљани уговори о замјени некретнина закључени у ратном периоду. На основу таквих неуставних наредби бројна лица су затим почела покретати судске поступке пред судовима у Републици Српској, од којих су тражили да се прогласе правно неваљаним сви уговори о промету некретнина који су закључивани током рата.

С тим у вези сјећам се једног разговора из 2015. године који сам, док сам био судија Окружног суда у Бањалуци, водио са колегицом која је такође била судија тог суда, и то дугогодишњи (сада је она судија Врховног суда Републике Српске). У том разговору, који смо водили током једне од сједница жалбеног вијећа, она ми је рекла како су на почетку примјене тих закона високог представника првостепени судови, а и Окружни суд у Бањалуци као жалбени суд, поступали тако да су поништавали све наведене уговоре, без упуштања у оцјену јесу ли били закључени употребом силе или принуде.

Наиме, и у рату се мора живјети, а то значи и уговоре закључивати када је потребно, па је стога сваки уговор, без обзира на то што је закључен у вријеме рата, правно ваљан те нема мјеста његовом поништењу ако при његовом закључењу није било мана воље, то јест ако га уговорне стране нису закључиле зато што их је неко принудио да то учине, већ су то урадиле слободном вољом. Но, у жељи да по сваку цијену изврше вољу високог представника судови су у овим случајевима, како ми је објаснила колегица судија која је и сама у томе учествовала, чинили нешто што ни високи представник није тражио од њих, јер су поништавали наведене уговоре, а да нису утврђивали јесу ли били закључени слободном вољом или употребом силе или принуде.

Тек кад им је, како је истакла колегица судија, неко од емисара високог представника рекао да ОХР не тражи од њих да те уговоре пониште уколико при њиховом закључењу или испуњењу није било силе или принуде, е након тога су за предмете који су послије тога примљени у рад судови почели да утврђују је ли било употребе силе, односно принуде, па ако није, такви уговори нису поништавани.

Посљедња одлука Уставног суда БиХ у случају СДС-а ме, када сам прочитао саопштење тог суда о њој, одмах подсјетила на наведени догађај из 2015. године и увјерила да се у менталном склопу овдашњих судија ништа није промијенило. Јер, и у овом случају је требало да неко каже ЦИК-у и судијама Суда БиХ да ни Кристијан Шмит не тражи од њих да забране СДС-у учешће на изборима зато што нема свој банковни рачун, ако има комисиони банковни рачун, као што ни ономад Волфганг Петрич није тражио да се пониште уговори о промету некретнина при чијем закључењу и реализацији није било мана воље.

Једина разлика између ових случајева је у томе што је судијама из 2015. године неко од ОХР-ових емисара морао скренути пажњу на то шта од њих тражи, а шта не тражи ОХР, док је то овај пут учинио Уставни суд БиХ. Међутим, упркос тој разлици, једно је остало исто, а то је наш поданички менталитет. 

Др Милан Благојвић