Шта кажу пензионери колико им треба за достојан живот?

Ако питате пензионере колики износ пензије би био довољан за достојан живот, одговор је: “Хиљаду марака сигурно”.

Пензије у земљама Западне Европе, које износе преко 1.000 евра, за наше прилике су фантастика, као што је фасцинантно како наши пензионери са својим мизерним пензијама успију уопште да преживе.

Од Нове године слиједи редовно усклађивање пензија, што је законска обавеза коју власт представља као повећање. Колико ће износити још се не зна, али из досадашњег искуства се зна да представља кап у мору.

Ако питате пензионере колики износ пензије би био довољан за достојан живот, одговор је: “Хиљаду марака сигурно”.

Хиљада је само сан. А кад се узме у обзир да се број пензионера приближио броју радника, упитан је и опстанак пензионог фонда. Он за сад опстаје захваљујући дотацијама из буџета.

“На мјесечном нивоу тренутно из редовнх буџетских прихода за Фонд ПИО се уплаћују износи око 20 милиона КМ. У будућем временском периоду може се очекивати само повећање овог износа. Такође, треба очекивати да исплата пензија из обавезног пензионог осигурања буде реално све нижа”, каже економиста Миленко Станић.

Имајући све ово у виду, неопходно је да сваки грађанин размишља о алтернативним изворима прихода за треће доба. Од 2017. године у Републици Српској функционише добровољни пензијски фонд.

“Трећи стуб пензијског система оличен у Европском добровољном пензијском фону функционише већ шест година. Можемо рећи да је профункционисао с обзиром да имамо већ 40.000 чланова, да смо преко 2.000 чланова исплатили и да је негде практично сваки седми запослени у Републици Српској члан нашег фонда. Члан добровољног пензијског фонда може бити свако пунољетно физичко лице без икаквих ограничења. Уплате најчешће врше послодавци како би искористили пореске олакшице које су уведене због промовисања добровољне пензијске штедње, због тих дугорочних ефеката”, каже Гордана Дробњак, директор Друштва за управљање Европским добровољним пензијским фондом.

Ипак, кад је у питању штедња, постоје озбиљна ограничења.

“Озбиљно ограничење за уплате дугорочне штедње јесу ниска примања већине наших радника и немогућност уошпте да штеде. Друго велико ограничење је неповјерење у систем, пропаст великог броја пословних банака код нас”, каже Станић.

Кад се све узме у обзир - суморна слика. С обзиром да велики дио грађана не прими ни просјечну плату, а да је за потрошачку корпу потребно више од двије те плате, јасно је да грађани једва зараде и за храну.

(БН)