Јевреји су успјели сачувати своје поријекло у БиХ

Јеврејска заједница у БиХ, иако у малом броју, одржала се до данашњих дана. Велики број Јевреја утопио се у локално становништво, значајан дио је нестао у погромима током Другог свјетског рата, али су успјели сачувати свијест о свом поријеклу.  

Босна и Херцеговина 26.04.2023 | 23:29

Бјежећи пред Шпанском инквизицијом Сефардски Јевреји пронашли су уточиште, углавном, у покрајинама Османског царства. Њиховим доласком, крајем 15. вијека, за босански вилајет значило је прекретницу у социјално-економском, па и у културном смислу.

“Јевреји са собом доносе нова занимања, посебно када је ријеч о ручној изради. Такође долазе људи јеврејског поријекла који су били разноразних занимања”, истиче Игор Коземјакин, хазан у Синагоги у Сарајеву.

Након Аустроугарске окупације, досељавају се и Јевреји Ашкенази, који су били образовани по западним стандардима, самим тим, босански пашалук добија нови друштени слој.

“У том периоду школују се нове генерације Јевреја, а свему томе нарочито је доприњело Културно – просвјетно и хуманитарно друштво “Ла Беневоленција”, које је првобитно било друштво за стипендирање талентованих младих људи”, објашњава Коземјакин.

По бројности највише их је било у Сарајеву. Оснивањем Јеврејске општине 1565.године, изградњом јеврејских храмова, најприје Сефардског, а потом и Ашкенашке синагоге 1902.године, затим формирањем гробља, али и образовних институција, попут Гимназије 1879,  ова заједница је оставила вриједан траг у граду на Миљацки. Ипак, понајвише је плијенила људима који су се истицали у разним сферама, од политике, економије, до културе и умјетности.

“За вријеме Отоманског царства у Сарајеву је дјеловао Рафаел Ха-леви, познатији као Зеки ефендија, који је као први немуслиман завршио Османску школу и радио у Османској управи у граду на Миљацки”, наводи Игор Коземјакин, додајући, да је важно поменути и Оскара Данона који је један од оснивача Колегијума Артистикума у Сарајеву, као и Лауру Папо Бохорету, која је међу првим босанским феминисткињама писала на шпанском језику за ужи круг Јевреја.

Значај Јевреја у БиХ видљив је био и у осталим срединама.

Јевреји се први пут у Бањалуци спомињу у 16. вијеку, а највећи број њих се доселио половином 19. вијека. Ријеч је о породицама Барух, Папо, Леви, а касније и Пољокан. До Другог свјетског рата, број Јевреја у Бањалуци порастао је на 500. Након што је прва дрвена синагога спаљена до темеља од стране Аустроугара, изграђена је друга сефардска синагога крајем 1880. године у Јукићевој улици, у самом центру града.

Док су Ашкенази у периоду између 1900. и 1902. године подигли своју синагогу на Царском друму, данашња улица Младена Стојановића, гдје се налази зграда Црвеног крста, која је служила све до Другог свјетског рата, када је и срушена.

Све до изградње Јеврејског културног центра „Арие Ливне“ 2014. године није постојао молитвени простор за јевреје у Бањалуци. Данас у склопу овог комплекса налази се синагога Илона Вајс и може да прими тридесетак вјерника, док се бројност јевреја у Бања Луци своди на свега неколико десетина породица.   

За разлику од Бањалуке, о Јеврејима у Приједору до Другог свјетског рата, мало се зна. Остало је записано у локалним хроничарским аналима да је њихова заједница бројила свега 57 чланова.

До Другог свјетског рата, имали су свог делегата у Градској управи града Приједор, док је прије нацистичке окупације града, већина пословних зграда била у власништву Јевреја. Осим предузетништва, били су значајно укључени у културни и спортски живот града. Међу првим Јеверјима који су доселили био је Јаков Меворах, поријеклом из Београда, који је са породицом 1880. године дошао у Приједор и убрзо постао један од најугледњих људи града.

Његови синови Саламон, Јозеф и Шандор радили су са њим у продавници робе широке потрошње, која је била не само водећа трговина такве врсте у граду него и на ширем простору тзв. Босанске Крајине.

У Босни и Херцеговини данас имамо нешто мање од 1.000 Јевреја, који углавном живе у Сарајеву, те у малим јеврејским општинама, попут Зенице, Добоја, Тузле, Мостара и Бања Луке. На простору Републике Српске, поред синагоге у Бања Луци, у склопу Јеврејског културног центра, постоји још једна у Добоју.

“У Добоју 1871.године почиње изградња Синагоге, а према пописима до почетка Другог свјетског рата овај град броји око 120 Јевреја. Ова заједница данас броји око 45 чланова. Важно је рећи да је прије ратних страдања, у Добоју живио и радио као први љекар Симон Леви, затим љекар Ихар Скутески који је основао прво Пјевачко друштво”, прича др Данијел Атијас, Јеврејска општина Добој.

Према ријечима Атијаса, многи Јевреји су страдали у Холокаусту, док се његова породица спасила, јер је била припадник Народне ослободилачке борбе, али су их и многи добри људи чували, попут породица Смаилбеговић, Паравац, Лазић, Мишковић, и сви ти људи су носиоци јеврејских захвалница – Магила.

У многим градовима у Српској данас више нема Јевреја, али је остало живо сјећање на живот њихове заједнице.

У Бијељини први писани помен о Јеврејима датира из 1865. године, и броји  93 мушка члана, самим тим, сматра се да их је било нешто више, јер овај попис није обухвато жене и дјецу.

Ова мала сефардска заједница прво је насељавала подручје око данашње Основне школе “Свети Сава”, у тзв. Шабић махали. Након Аустроуграске окупације долазе и јевреји Ашкенази и међу њима издвајају се три велика трговца – Арпадвајл, Габрор Гринфелд и Вилим Швицер”, истиче Тања Лазић, кустос Музеја Семберије.

Велелепна синагога коју су заједничким снагама изградили Ашкенази и сефарди 1895 године на мјесту садашњег хотела Дрина, срушена је након Другог свјетског рата, док је у граду до данас сачувано свега пар стамбених објеката и много занимљивих писаних чињеница које љубоморно чува архив Музеја Семберије.

“За Бијељину је најзначајнији љекар Јакоб Кохут који је установио прву цивилну здравствену службу у граду. Такође, у Бијељини је рођен познати сликар Хаим Пинто, а који је у Мексику остварио завидну сликарску каријеру. А трећа особа која је важна за наш град је Рахел Волах Алтарац, иначе једна од ријетких која је преживјела погром над Јеврејима”, наводи Тања Лазић, кустос Музеја Семберије.

Такође, у мјестима гдје није активна јеврејска заједница, улогу хроничара, осим локалних музеја преузимају неријетко и појединци који су добар дио свог живота посветили записивању важних детаља из јеврејске прошлости, попут професорице Дивна Васић из Вишеграда.

“Један од најпознатијих Андрићевих ликова је лик пољске Јеврејке Лотике, осим што је главни женски лик у роману “На Дрини ћуприја”, важно је рећи да је она у Вишеград дошла 1880. године и успјешно водила хотел све до смрти 1938.године. Овај хотел и данас постоји, и чувен је по називу “Лотикин хотел”. Осим Лотике, ту је и Андрићев лик гвожђарски трговац Санто Папо који је свој живот завршио трагично у логору Бергенбезел у Њемачкој”, испричала је проф. Дивна Васић, Вишеград.

Осим чувених Андрићевих јеврејских ликова, важно је рећи да је због свог положаја Вишеград  одувијек био важна тачка измедју Истока и Запада, самим тим и за јеврејску заједницу.

Досељавање Јевреја у касабу крај ријеке Дрине било је економски оправдано, јер аустроугарска власт покреће велике радове, попут, изградње ткз. Источне пруге - најскупље пруге тог доба, затим отварају се пилане и фабрике и хотели, а на темељима старог храма зидају нову синагогу 1905.године, која је била медју највећим у БиХ.

Према званичним подацима из 1921.год у Вишеграду је живјело 178 Сефарда и 87 Ашкеназа. Након Другог свјетског рата само је породица Аврама Романо остала да живи у Вишеграду...

Након ратних страдања, само петнаест посто Јевреја у БиХ преживјело је Холокауст. Њихова заједница, упркос тешким искушењима, успјела је да се реорганизује и да од заборава сачува  прошлост њихових предака.  

(БН) Фото: БН