Криминализација клевете у Српској: На путу ка тоталитарном друштву?

Када је Милорад Додик у новембру прошле године најавио нови сет закона који укључује и криминализацију клевете, медијска заједница сматрала је да је то немогуће у 21 вијеку. Поготово с обзиром на то да је клевета декриминализована прије више од 20 година. Само пар мјесеци послије показало се да су та очекивања била наивна и да по ко зна који пут етно-политичке газде не прежу ни од чег како би очували своја царства.

Република Српска 07.03.2023 | 19:59

Са невјерицом и дозом неизвјесности и страха дочекана је вијест да је Влада Републике Српске  усвојила Нацрт закона о измјенама и допунама Кривичног закона Републике Српске, којим се уводе нова кривична дјела против части и угледа, односно кривично дјело увреде и клевете.

Предвиђене су и новчане казне за наведена кривична дјела у распону од 5 па до чак 100 хиљада КМ.

Јасно је да процес криминализације клевете покренут од политичара у Републици Српској има намјеру сузбијање слободе медија и независног, истраживачког и аналитичког новинарства у том ентитету. Међутим, уколико се усвоји, овај закон ће имати несагледиве посљедице за све грађане у цијелој БиХ.

Кажњавање новинара и медија допринијеће њиховом постепеном нестајању, објективне и битне информације више неће бити доступне јавности, а слобода говора у цијелом друштву ће се сводити на минимум и граница ће бити тамо гдје је одреде политичке вође. И то неће бити проблем само једног ентитета.

Однос власти према медијима у цијелој БиХ у задње двије деценије, стварањем немогућих услова за рад медија, јасан је доказ да овај закон прижељкују и многи политичари и у ФБиХ без обзира на нови политички поредак, да ли долазили из власти или опозиције.

У том контексту битно је подсјетити се на процес урушавања медија и професије новинарства. У књизи „Интегритет новинарства и транспарентност медија у Босни и Херцеговини“, објављеној 2021. обављено је истраживање које је показало погубне податке о положају новинарске професије.

Као коаутор књиге тада сам провео и анкету међу новинарима у којој је скоро 70 одсто новинара изјавило да би напустило новинарску професију уколико би им се пружила прилика, 63 % казало је да се суочавало са притисцима, 84 % да правосуђе не реагује адекватно на нападе на новинаре, 77 % новинара се сусретало са спрјечавањем приступа информацијама.

У књизи су наведени и разлози због којих се однос политиц̌ких странака према јавности и медијима у периоду послије рата није побољс̌авао, него постајао све ретрограднији и опаснији по слободу медија и интегритет новинара.

Закон о зас̌тити од клевете у БиХ с временом је постао један од механизама за притисак на медије. Не поштује се медијацијски процес прије суђења, нити користе могуц́ности улагања з̌алби и приговора, због чега се често изричу казне.

Ако је у постојећем законском оквиру још прије седам година због накнада с̌тете за клевете угашен политички магазин “Слободна Босна”, онда само можемо замислити шта се све може дешавати медијима у РС након усвајања овог закона.

Константно присуство политичког клијентелизма у медијима, нетранспарентности власти при финансирању медија, давању информација и кадрирању јавних медија, створило је кризу новинарства која ове године можда доживљава свој врхунац.

Пријетње и напади на новинаре не престају, а многи политичари стварају атмосферу дозвољеног линча новинара уз помоћ огромног броја ботова на интернетским порталима.

Новинари нису у пуној мјери институционално зас̌тиц́ени, неподобни медији каз̌њавају се великим казнама за клевету, не дају им се информације или им се ограниц̌ава приступ оглас̌ивац̌има.

У БиХ никад у потпуности није остварена слобода говора и плурализам садржаја, упркос великом броју медија.

Колико је мало потребно властима да ограниче медијске слободе показује и искуство из Пандемије када су кризни с̌табови и ентитетске владе организирале су прес-конференције без новинара, с унапријед припремљеним питањима, а информације су даване подобним медијима.

Многим политиц̌арима, а посебно етно-националистиц̌ким партијама, не одговара слобода говора, медијски плурализам, критика власти, с̌то су основне претпоставке демократског друс̌тва.

Оц̌ување владајуц́их позиција њима је важно по цијену гус̌ења темељних људских права и медијских слобода. Показивање тенденција ка тоталитарном нац̌ину владања постаје све отвореније и конкретније.

Вриједи поново поставити преформулисано питање поменуто на почетку текста, али овај пут га много озбиљније схватити:

Да ли је стварно могуће да постанемо тоталитарно друштво у 21. вијеку?

 (Инфорадар)  Фото: БУКА