Како су се становници семберског села "амајлијом" заштитили од поплава?

Семберско село Амајлије по много чему је специфично. Почевши од имена, које је ово мјесто добило по предмету, амајлији, коју су, према легенди мјештани исковали и закопали на улазе у село, како би га заштитили од ријеке Дрине која је до тада, често изливала и правила бројне проблеме

Република Српска 20.08.2022 | 14:30

Кроз историју је село било значајно јер су кроз њега водили многи путеви од југа ка сјеверу, а оближња Дрина била пловна. Према једној верзији настанка села, оно се помиње 1740-те године, са тада16-так кућа. Данас ово село броји око 450 кућа. Као и у већину семберских села, и у Амајлије су насељавају људи већином из Црне Горе И Херцеговине. 

“Тако је остао специфичан акценат, нећете никог чути да каже дјед, него ђед, не каже нико јовАновић, него ЈОвановић. По томе се зна и одакле вучемо коријене. Саме Амајлије су најприје носиле име Дубоки До (поток), јер су биле испресијецане дринским токовима, те је подручје било мочварно”, овако прича Драгорад Васић, професор у пензији из Амајлија.

Кад се томе дода да је Дрина често изливала и правила бројне проблеме, мјештани су у своју заштиту израдили амајлију, која је искована у мјесту Кованлуци, гдје се новац ковао још у римском добу. Она је по причи и легенди закопана на три правца, излаза из села, и од тада село носи име Амајлије. Поплаве, туча и град су тада, према легенди и стали...

Црква Свете Тројице окупља вјерни народ у селу, а изграђена је средствима која су приложили парохијани. Село се састоји из два дијела - Кованлуци и Амајлије, црква се налази на граници и обједињује ова два дијела. 

“Са поносом истичем да је ово парохија гдје остаје доста младих људи, за разлику од многих других. Поготово ако узмемо у обзир да је град доста близу”, наглашава протонамјесник Зоран Радуловић, парох амајлијски.

У античком периоду, од 1.-5. вијека нове ере, Семберија је, као и цијела Посавина, била дио римске провинције Паноније. Најзначајнија археолошка открића из римског периода пронађена су (поред ових: у Броцу - римска вила, надгробни споменик у Којчиновцу, те остава римског новца у Модрану) и у Амајлијама, а у питању је бронзана фигурина човјека са ласом висине 13 цм, која је похрањена и може се видјети у Музеју Семберије у Бијељини.

Доласком аустро-угарске власти, почетком 20 вијека, у селу је саграђена прва школска зграда, а носилац свих просвјетних и бројних других дешавања био је учитељ Никола Тепавац, значајна личност за село, покретач прве Земљорадничке кредитне задруге.

“То је човјек који је преокренуо културни живот у Амајлијама, па тако захваљујући његовом ангажману имамо појаву пчеларства, у школи смо сачували и његову прву кошницу. Он је службовао до 1930-тих година прошлог вијека овдје, а онда је отишао у заслужену пензију у Сарајеву”, каже професор у пензији из родом из овог села, Драгорад Васић.

1920-тих година оснива се читаоница, или библиотека, која је за вријеме НДХ-а заједно са  школом запаљена, а педестих година ниче зграда нове школе. Старији се сјећају да су сву циглу за нову зграду направиле жене, а мушкарци су били јача радна снага. 

Након овог тешког периода село се наново гради, Амајлије добијају И Дом културе. 

Позитиван примјер останка на селу, у Амајлијама даје и породица Стевановић, гдје су под једним кровом 4 генерације, те се традиција, знање и имање преносе са кољена на кољено, проширује и надограђује.

“Сина сам школовао, завршио је факултет и гледајући будућност, нисам могао да дозволим да имање које сам створио пропадне, као што је много примјера у нашем, а и другим селима. Договорио сам с њим, кад је завршио факултет, и рекао му - да пробамо заједно, па ако ти има хљеба овдје на селу и радићемо, ако не, није ти касно никада отићи. И он је тако и остао. И тако и његова дјеца, па и унуци”, прича нам Радо Стевановић, домаћин из Амајлија. 

У Монографији села, која је штампана 2.000 године, поред историјског прегледа и чињеница, стоји и прегршт занимљивих података. Неки од њих кажу да је “1938. године Милица Јовић добила на лутрији 10.000 динара”, затим, да је исте године “Анђа Стевановић набавила први грамофон у селу”, да је годину дана касније “прва жена у селу, Станка Томић научила да вози бицикл”, као и да је “1946. година храбра Анђа Гавриловић обукла купаћи костим и јавно се купала на Дринској плажи”...

(БН/Д.Димић)