Руска подршка Србији више није могућа, а ево и зашто!?

 Од 24. фебруара, када је Русија извршила инвазију на Украјину, Србија себи више не може приуштити политику истовремене блискости и са Западом и са Русијом,

Србија 15.03.2022 | 11:05

Аутор: Др Орхан Драгаш с Међународног института за сигурност аутор је књига “Два лица глобализације – истина и обмане” и “Пост-истина у југоисточној Еуропи”.

Покушаји тумачења руске инвазије на Украјину, а посебно посљедица његовог рата на свијет, често почињу и завршавају коментаром да “више више ништа неће бити исто”. Звучи тривијално, али ствари су заиста драматичне и дугорочно ће имати посљедице, посебно на Балкану.

Незамисливо је да ће украјинска криза на било који начин завршити повратком Владимира Путина у међународну арену као прихватљивог партнера и равноправног суговорника.

Можда ће се Русија једног дана вратити на међународну позорницу и своје институције, али њезин лидер неће бити Путин, већ нетко други. У оба случаја то је дуго раздобље, године, можда деценије, предуго вријеме за било којег партнера блиског Русији.

Што се Балкана тиче, то се посебно односи на Србију, која се сматра блиским савезником Русије, земље која жели чланство у ЕУ и напредује на том путу, али је изричито против чланства у НАТО-у.

Русија је својом агресијом на Украјину отворила Србији наизглед најгори сценариј, присиливши је да преиспита своју дугогодишњу политику истовремене блискости са Западом и Москвом.

Главна тачка српско-руског политичког савеза је заштита интереса Србије у вези с Косовом. Као стална чланица Савјета безбједности и утицајна чланица других важних међународних форума, Русија је имала моћ блокирати намјере Приштине, као и западних земаља, да у потпуности укључе Косово у међународне институције.

Међутим, та моћ нестаје с руском агресијом на Украјину будући да је Москва постала изолована и бунтовна држава.

Као њезина стална чланица с правом вета, утицај Русије у Савјету безбједности УН-а досад је био најважнији заједнички темељ између српске и руске политике противљења неовисности Косова.

Међутим, показало се да се када је ријеч о изузетно важним одлукама, доношење одлука у Савјету безбједности може превладати делегирањем одлука у Општу скупштину УН-а, као што је био случај с осудом руске агресије којој се придружила и Србија.

Ово врло увјерљиво гласаање (141 за 5) показало је да у УН-у готово постоји консензус против руског дјеловања, па Русија постаје играч којег се мора и може заобићи преко ноћи када су у питању важне одлуке.

Ствари су још очитије када је у питању Савјет Европе, гдје је прво суспендовано чланство Русије, а неколико дана касније Русија је објавила да напушта организацију.

То се догађа у тренутку интензивне кампање Приштине за чланство у Савјет Европе, чему се Србија изричито противи.

Косово не испуњава један од услова за чланство у Савјету Еуропе – није чланица УН-а, али има подршку више од двије трећине чланица ове организације да му се придружи, што је још један важан предуслов за чланство.

У том смислу, српска опозиција без подршке Русије има далеко мању моћ.

Чланство Русије се преиспитује у низу важних међународних организација, попут ММФ-а и ОЕСС-а, па би Србија и на тим важним форумима могла изгубити кључног савезника.

То се посебно односи на организације попут Интерпола или УНЕСЦО-а, у којима је Београд дуго и успјешно блокирао чланство Косова. У тим ће организацијама утицај Русије, под Путином, као чврсто изоловане земље, бити мали и стога од мале помоћи Србији.

Свјесно руско “повлачење” с Балкана како би се фокус у потпуности пребацио на Украјину било је врло видљиво посљедњих неколико мјесеци. То је било видљиво прво, кроз врло благ, готово непостојећи отпор именовању Кристијана Шмита за високог представника у БиХ, а потом ћутање о паду проруске власти у Црној Гори почетком фебруара.

Једногодишњи мандат ове владе био је један од најважнијих руских пројеката за дестабилизацију цијеле регије, у који је Москва уложила значајна средства. Ипак, прихватио је своју смрт без ријечи. Очито је пажња Москве била усмјерена углавном другдје.

Утицај Русије у Србији већ је физички демонтиран. Један од његових “споменика”, Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, преко ноћи је потпуно изгубио смисао и сврху, ако му је то заиста била сврха, да буде центар дјеловања у случају елементарних непогода у региону.

Овај центар обесмишљава потпуна политичка и безбједносна изолација Русије, а посебно њезина физичка одсјеченост од остатка Европе, укидањем ваздушног саобрачаја.

Србија има разлога одахнути јер је центар годинама био изложен сумњама да се не ради ни о каквом ватрогаству и спашавању, већ о обавјештајним активностима, које води Русија.

Истовремено, постоји шанса да центар у Нишу, са свим својим ресурсима, преко ноћи прерасте у регионално чвориште за мисије у елементарним и саобраћајним катастрофама, чији би корисници могли бити Албанија и Сјеверна Македонија, које су са Србијом креатори иницијативе за слободну економску зону Отворени Балкан.

Шта мијења ситуацију на Балкану с украјинском кризом, сасвим је јасно, посебно за Србију и њезине интересе. Кад томе додамо тешке економске посљедице које ће Русија трпјети због међународне изолације, очито је да нема разлога за одржавање било каквог партнерства с овом земљом годинама и деценијама, као ни разлога да се рачуна на њезину међународну подршку. 

(Еурацтив Фото: ЕПА-ЕФЕ/АНДРЕЈ ЧУКИЋ)