Демобилисани борац живи тешко, од социјалне помоћи

Чудни су путеви Божији, каже Јово Врањеш, који је послије завршетка одбрамбено-отаџбинског рата из родног Гламоча стигао у Вишеград, обрео се у колективном центру на Околиштима, са три прородице у једној просторији, а онда у кућици од 24 метра квадратна.

Република Српска 13.03.2022 | 11:42

Класична избјегличка прича  борца прве категорије који сад више гладује него што је сит, више се смрзава него што се огрије, попије више лијекова него хљеба што поједе.

„Социјалне помоћи имам 150 марака и борачког додатка 74 КМ. Кад платим режије остане ми око 150 КМ да преживим у овој скупоћи", каже Врањеш.

Врањеш је огорчен на све на власт, политичаре, представнике борачких организација.

„ Не дају нам, не дају нам и готово. Остало ми  је да се сналазим како знам и умијем, на маргини сам живота. Они који су се борили немају ништа, а они који су били дезертери сад су све и они су бог и батина. Нисам чуо ни у једном систему да је борац тако као ми из овог рата заслужио. Увијек је држава за коју се ратовало нешто дала борцима. Сад кажу да има 220.000 бораца,  а кад смо почели стварати Републику Српску  није нас било више од 140.000. Откуд сад оволики борци?", пита се Врањеш.

Каже да нема никаквих кућних уређаја ни веш-машине, ни телевизора осим старог транзистора.

„И нећу ништа да имам , нећу да их слушам, уопште, ове политичаре. Нећу. Нећу ни да их гледам ни да их слушам", кисело се смјешка демобилисани борац Војске Републике Српске.

Док је био здрав социјалу и борачки допуњавао је надничењем. Сад ни то не може јер трпи посљедице рата, боле га леђа, кичма, бубрези. Сви његови путеви се завршавају у првој продавници  и једном мјесечно у граду кад оде  да подигне социјалу и плати режије. 

(БН)