Проблем БиХ није Дејтон него националисти

Дејтонски споразум нуди могућност за договор и напредак, али се она не користи. Проблем БиХ није Дејтон већ националисти и њихова клијентела, пише у ауторском тексту за ДW аустријска новинарка Аделхајд Велфл.

Замислите да велика већина грађана Босне и Херцеговине изађе на изборе и не гласа за националистички оријентисане партије, већ за оне којима није важна припадност етничкој групи. Тада се не би  водиле дискусије о томе да ли је Дејтонски споразум разлог за мизерно стање у земљи. Људи би бринули о битним стварима и не би водили бесмислене дебате о питањима идентитета.

БиХ није парализована због споразума из 1995, већ зато што њоме владају националисти, који су преотели све државне структуре. Међу њима постоје политичке снаге које желе да униште државу и зато не желе да дође до позитивног развоја. БиХ пати од унутрашње агресије расистичких националиста.

За расистичку идеологију није крив Дејтон

Шеф СНСД, радикални националиста Милорад Додик,  пред избијање пандемије је најавио повлачење представника партије из државних институција. Рекао је да је Република Српска, за коју он званично није надлежан јер обавља функцију члана Председништва БиХ, на путу да напусти БиХ.

У протеклих десет година, Додик је прешао неколико црвених линија Дејтонског споразума истовремено тврдећи да брани тај споразум.

Ако се присетимо низа његових претњи, намеће се помисао да Додика не треба узимати озбиљно. Међутим, његова политика одређује скоро цео политички дискурс у БиХ. Најаве отцепљења су стална реторички паљба. Оне су тако отровне, јер су ношене идеологијом која је у последњих сто година великом делу Балкана доносила рат, насиље и патњу. Стога постоји разлог за страх, за ужасан страх.

Сада се на терену расистичка идеологија раздвајања људи дуж етничких граница не спроводи више протеривањем, али тај дух доминира. За постојање такве идеологије, међутим, није крив Дејтон.

Стихови песме Џона Ленона „Имагине тхере`с но цоунтриес“ могли би нас подстаћи на варијацију „Имагине тхере`с но натионалисм“ – да замислимо како би БиХ изгледала без екстремног расистичког национализма.

„Дејтонски устав на многим местима подстиче артикулисање интереса сопственог конститутивног народа или ентитета и ставља то у први план“, појашњава Торстен Громес из Хесенске фондације за мир и истраживање конфликта. „Истовремено, он не захтева од изабраних представника да конфронтативно заступају етно-националистичке позиције. Стога је на политичким актерима да одлуче какав ће дух унети у Дејтонски устав.“

И политиколог Адис Мерџановић сматра да Дејтонски споразум, који у себи садржи низ могућности за коришћење вета, није стран демократијама које функционишу по принципу консензуса. Он сматра да би се Дејтонски устав могао тумачити конструктивно када се не би стално злоупотребљавао за ширење национализма.  Али с обзиром на превласт националиста, Дејтонски систем нема шанси да покаже своје позитивне стране.

Бирачи не кажњавају деструктивне политичаре

Дејтонски споразум изискује компромисе, у супротном се систем блокира. Политичка теорија полази од претпоставке да бирачи кажњавају оне партије које блокирају напредак, јер то води земљу у стагнацију. Али то бирачима очито не смета.

Разлоге за овакво стање Мерџановић види у комбинацији Дејтонског споразума и улоге високог представника. „У првих десет година након рата у БиХ практично није било стагнације и постојећи механизми су деловали. Високи представник је интервенисао и решавао проблеме, унутрашњи порив за политичарима спремним на компромис у народу није постојао“, објашњава политиколог Адис Мерџановић.

То је, како каже, за последицу имало успон политичке елите, која је путем етничког реципроцитета у државној администрацији изградила клијентелистички систем како би све важне функције попунила својим људима.

Он даље појашњава како се, након што је високи представник 2006. године престао да активно користи „Бонске овлашћења“, систем тако заглавио, да његови механизми – кажњавање оних који одбацују компромис – нису више могли да функционишу.

„Интерес политичких елита за промену политичког курса је премали, а актери који желе да воде нову политику су или преслаби, имају премало подршке у становништву или једноставно одбијају да уђу у систем који сматрају корумпираним.“

БиХ је у тако лошем стању, истиче овај политиколог, не зато што је њен Дејтонски устав толико лош, већ зато што политичари и грађани истрајавају на удобности и клијентелизму и настављају са расподелом плена. Они првенствено следе мале, приватне, ситносопственичке интересе уместо добробити друштва у целини није важна. Партијске или породичне везе сматрају се судбинским.

Грађани нису изузети од одговорности, јер они стално гласају за исте странке, а тиме и за њихове политичке програме којим учвршћују статус qуо. О променама се не разговара, са изузетком неколико грађанско-прогресивних снага попут Наше Странке.

Имагине тхере'с но цлиентелисм

Замислите да у БиХ нема више клијентелизма и да грађани не добијају посао и друге погодности преко политичких партија у замену за лојалност на биралиштима. Како би било када би политички програми, а не само непотизам, играли важну улогу на следећим изборима?

Замислите шта би се десило када би се грађани и политичари озбиљно бавили питањима како подстаћи предузетништво, учинити администрацију ефикаснијом, смањити загађење ваздуха и афирмисати туризам и планинарење у БиХ. Тешко да би ико тада могао да окриви Дејтонски устав за садашњу беду.

Занимљиво, у БиХ готово да не постоје људи који грађане јавно суочавају са овом неугодном истином. Готово да нема оних који су у стању да им кажу да њихово гласање на изборима доприноси застоју и агонији и да је могућ и другачији живот.

Ни ЕУ, с друге стране, не каже јасно ко је одговоран за застој, нити како би БиХ могла да изгледа када би неко покренуо промене. Недостају и конкретни реформски предлози политичара, рецимо оних из опозиције, али и њихове визије које би пренели на народ.

Грађани БиХ имају право да знају како би могао да изгледа праведнији свет и на који начин би они могли да учествују у његовом стварању. Такве идеје тренутно недостају. А одговорност за, не само замишљање већ и стварање таквог друштва, лежи на самим Босанцима и Херцеговцима.

(ДW)