Кукић: Питам! И једва чекам да ми се одговори...

"Мога врлог писца и издавача, очито је, сврби моје прозивање институција државе – у конкретном случају Министарства образовања Тузланскога и посебно Зеничко-добојског кантона због девастације образовања, којој доприносе и њихови министарски марифетлуци"

Босна и Херцеговина 05.08.2020 | 13:36

Наставља се полемика на тему "урушавања бх. образовања и монопола на уџбенике од појединих издавачких кућа", коју је на ДЕПО Порталу покренуо бх. академик и професор Славо Кукић својим критичким коментаром, на који је услиједило реаговање од издавача - главног уредника и директора издавачке куће Вријеме.

Ово је одговор професора Кукића:

- На порталу, који објави мој текст „Урушавањем образовања најефикасније се уништавају и друштво и држава“ – а којег уредница, ваљда због процјене да ће на тај начин више заинтригирати читалачку публику, наслови нешто другачије – прочитах „лекцију“ коју ми, због исказане „дрскости“, јавно упути особа за коју никад у свом животу досад нисам чуо. И хвала савременим комуникацијским технологијама на помоћи. Јер, да их није штошта би ми и данас остало тајна. Овако, потражих, прочитах и дешифровах.

За бесплатно „подучавање“ могу захвалити особи – име јој је и даље неважно, без обзира што ми спочитава да га избјегавам због страха од казненог прогона – која се представља писцем, али и власником издавачке куће која се у мом тексту осјетила прозваном.

Немам, признајем, информација да би могао судити о каквом се писцу ради. Но, за ову причу то и није важно. Али, јесте важно да је мој „учитељ" власник издавачке куће која се, очито, препознала у критичком осврту о стању образовања којег потписах. И да написаном хтједе дати потпуно друго значење од поруке коју се жељело послати.

Нити једна реченица из објављеног текста се, наиме, без обзира што се такав утисак површним читањем и може стећи, не тиче издавача, па ни оног тузланско-зеничког двојца у којем се сироти писац и сам препознао. Напротив, у тржишним привредама логично је очекивати да такмаци, ма којом врстом дјелатности се бавили, искористе све инструменте – укључујући и корупцију дакако – како би освојили што већи дио укупног тржишног колача. И то као правило вриједи свугдје – и овдје и у остатку свијета.

Оно, међутим, што може бити проблем јесте улога државе у утврђивању правила тржишне утакмице. А она је, у случају уџбеника за основне школе на простору Федерације, вишеструко проблематична. И то је порука коју се жељело послати. Успут, и на знање моме „учитељу“, ставови које изрекох нису резултат чињенице да сам, како ми он сиротан спочитну, портпарол његове конкуренције него потреба критичкога интелектуалца да проговори о ономе, о чему је и сам сазнао из медија. У којима је, понављам и овом згодом, објављено и отворено писмо шест издавача с простора Федерације у којем се, а да наводе из њега нико, па ни врли ми „учитељ“, није демантовао, тврди да су, темељем оцјена, добивених на анонимном конкурсу од рецензената, ангажованих од федералног Министарства образовања, од 141 одобреног уџбеника за први, други, трећи и осми разред основне школе, само два од двоје издавача из Тузле и Зенице оцијењена најбољима. А то, опет, поновићу и овом приликом, значи да су основношколска дјеца на простору Тузланскога и Зеночко-добојског кантона ускраћена за 139 квалитетнијих уџбеника. Зашто?

Мој „учитељ“ ту врсту питања покушава скинути с дневног реда логичким триковима. Ради се, „подучавању“ ме, о одлукама „кантоналних министарстава образовања“ које нису пале с небеса него су настале темељем „изјашњавања учитеља и учитељица, наставница и наставника у свим школама“, по којему је до „сада најзаступљенији (највише кориштени) уџбеник постао уџбеник који ће се користити у свим школама“.

 Врли „учитељ“, очито, вјерује како логички трикови пију воде. И да су и учитељице и учитељи, и наставнице и наставници о којима збори најобичнији блећци. Да у прилог томе, тако испаде, свједочи и избор од струке лошије, а заобилажење боље оцијењених уџбеника. То је, дакако, проблем, не мој него мога „учитеља“.

Што се, пак, мене тиче, просвјетни радници знају, и то пуно боље од издавача и трговаца, што вриједи а шта не. А поприлично сам увјерен и да одлуке о уџбеницима, по којима ће радити, а којима се у јавности маше, све претходне године – не само у Тузли и Зеници него и у другим дијеловима БиХ, па и Сарајеву које ми мој „учитељ“ приговара – нису доносили просвјетни радници који конкретне програме с дјецом и реализују. Доносили су их, напротив, други, који по партијским и, неријетко и коруптивно-криминалним кантарима, у име живих учитељица и учитеља, наставница и наставника, и противно оцјенама струке, одлучују што је за сироту дјецу најбоље.

На бесплатно јавно „подучавање“ ми, руку на срце, није била намјера уопште реаговати. Као што ми није намјера реаговати на бљувотине онога који позицију кантоналног министра користи за радње које су и законски и морално крајње проблематичне. А којему би мало јавне преписке с академиком – иза којега су 32 књиге и 150 знанствених радова објављених широм свијета, али и уџбеници по којима испите полажу студенти у четири државе с простора бивше Југославије – добро дошло како би и за њега сазнала силна научна заједница, ако то већ није била у прилици читајући му научне, и уопште интелектуалне радове.

На јавно „подучавање“ реагујем искључиво због крајње индикативног јој постсцриптумома. Који, успут, није написан да би се бранило себе него опет локалнога „професорчића“ који је, како ствари стоје, међу заслужнијима зашто је врлом „учитељу“ одједном кренуло. Који, заправо, демистификује и разлоге зашто се писац и издавач на јавну „лекцију“ мени одлучи. И потврђује на хиљаде пута поновљену да се увијек чеше онај кога сврби. А мога врлог писца и издавача, очито је, сврби моје прозивање институција државе – у конкретном случају министарства образовања Тузланскога и посебице Зеничко-добојског кантона због девастације образовања, којој доприносе и њихови министарски марифетлуци.

Сврбе га, међутим, и питања која сам поставио. Само поставио, ништа и тврдио. А на то у демократском амбијенту, ако се о њему у овој земљи уопће може говорити, ваљда имам право. Ако то не зна писац и издавач, морао би знати његов политички покровитељ. И стога ћу их још једном поновити. Питао сам, дакле „што је стварни мотив, због којега се интересима дјеце претпоставља зарада партијских љубимаца? Слијепа послушност према партијским моћницима за чију се вољу веже и властита будућност или амбиција да се из таквог ангажмана шићари понешто и за себе? Генетска, дакле, склоност криминалу? Или корупцији? Или и једно и друго?“.

Питам! И једва чекам да ми се, али и јавности, одговори. Али аргументима. Јер, пљување, на које се одлучише, није замјена која пије воде, навео је професор Кукић.

(ДЕПО ПОРТАЛ)