Избјеглице народ са двије отаџбине и без домовине

- Избјеглице - народ са двије отаџбине и без домовине... Политика људска и социјална права ставиле су популацију избјеглог становништва у грађане другог реда...

Република Српска 20.06.2020 | 19:38

У свијету се обиљежава Међународни дан избјеглица, који Република Српска/ БиХ дочекује као земља која се и даље бори са рјешавањем проблема људи који су током сукоба на простору бивше Југославије морали да напусте дом, али је заједно са остатаком свијета суочена и са приливом миграната са Блиског истока и Африке.

Политика људска и социјална права ставиле су популацију избјеглог становништва у грађане другог реда.

Душан Стевановић, предсједник Асоцијације удружења избјеглих и расељних лица и повратника Републике Српске, на Свјетски дан избјеглица тврди, да је над избјеглицама извршен геноцид, да је то народ са двије отаџбине и без иједне домовине.

Радом локалне заједнице није задовољан, јер се избјегличка питања рјешавају веома споро.

-Тај један број, од неколико хиљада људи, који нису могли да ријеше питање своје имовине, данас су људи с просјеком старости од 7о година.То су људи пред смрт. Они данас још увијек не могу да добију личну карту, нису ријешили своја статусна питања, пензије, имовину. У Федерацији је још увијек у току масовна продаја српске земље,каже Стевановић.

Удружење “Правда” није имало разумјевање и подршку локалне заједнице, каже Стевановић, иако је то било мјесто гдје су се покретала животна питања избјеглица, међу којима је нашао велики број бораца који су стварали Републику Српску.

-То је некоме сметало,јер су се људи обогатили, стекли милионе на јаду ових људи и сиротиње од ‘92 године. Жалосно је,што се ту налази знатан број борачке популације. Не би данас било Републике Српске, ни у којем облику, да није хиљаде избјеглица изашло са простора Централне Босне, Сарајева, Крајине, подсјећа Стевановић.

Љубан Илић данас има 70 година. Некада је живио и радио у Смолући. За 36 година радног стажа стекао је стан, кућу, два дунума земље. О ономе шта данас има и нема, не жели да говори. Успио је да обезбједи стан, али остао жал за не надокнадивим, а то су снови да старост проведе у својој кући, на тих два дунума земље узгајајући оно што му је потребно за скроман живот.

-Сада нема ни кућу,ни кућишта. Немам земљу, воћњаке, шуму на 12 дунума, све су исјекли.Немам ништа. Само сад имам тај стан, сјетно каже Илић.

Људима попут Љубана, живот у једном тренутку стане и више се никада не настави. Остану не испуњене жеље и сјећања.

Зато,20. јун подсјећа свијет да,осим сукоба деведестих који су владали на просторима бивше Југославије,питање избјеглиштва и миграција становништва Блиског Истока и Африке,постаје глобални проблем Европе, коме би свака земља морала посветити више пажње,све док постоји и једна особа која је због ратних сукоба морала оставити све своје и више никада се не вратити.

БН ТВ