Српско искуство: Било једном у Америци...

“Непрегледна количина људи забављала се у граду чија се читава економија заснива управо на томе – туристима и новцу који остављају коцкајући се. Возач Убера пожалио нам се да постоји вероватноћа да ће за три дана због пандемије читав град бити затворен по први пут у историји. На наше питање шта то значи за њих, слегао је раменима и одговорио “Крај живота какав познајемо за све нас који овде живимо и зарађујемо од туриста.”

Свијет 15.06.2020 | 14:28

Замислите да се нађете у једном од највећих светских центара забавне индустрије. У граду Холивуда и оскароваца. Да сте у могућности да посетите и град који никада не спава. На таквом једном месту можете очекивати да вам се деси све, осим једног – да присуствујете историјском догађају затварања највећег града забаве на свету.

Управо то се десило Миљану Перовићу, ПР Манагеру у агенцији Ригхт, који је посетио Калифорнију у марту ове године, у току пандемије коронавируса. Како су се планиране три недеље претвориле у три месеца, и због чега ће све ово путовање памтити за цео живот, Миљан прича за БИЗлифе. 

 

Тог 7. марта осванула је субота као и свака друга. Једина разлика била је у томе што је дан раније забележен први случај оболелог од корона вируса у Србији. Међутим, ситуација је била далеко од паничне и нико није могао ни да наслути да ће само неколико дана касније читав свет стати.

Колега, пријатељица и ја имали смо купљене авионске карте за Лос Анђелес месецима уназад и отказивање пута нам није била чак ни опција, поготово јер је власт у то време још увек благонаклоно гледала на све доласке и одласке из земље. Радовали смо се овом путу као мала деца, јер смо месецима планирали како ћемо, док у Србији још увек буде хладно и облачно, ухватити мало калифорнијског сунца и прекратити зиму. Олакшавајућа околност је била та што нас тамо чекају пријатељи Срби који већ дуги низ година живе и раде тамо и знају тачно шта треба да нам покажу од градских атракција, тако да нисмо морали ни смештај да тражимо, јер ћемо одсести код њих.

На аеродрому Никола Тесла дочекала нас је уобичајена ситуација. Могао се видети тек понеки путник са маском. Кабинско особље на лету до Париза није носило ни рукавице ни маске, што нас је само додатно уверило да је читава ситуација у медијима можда ипак мало предимензионирана. Исто је било и на лету који је уследио од Париза до Лос Анђелеса. Обазриво смо посматрали једино косооке путнике, као вероватно и читав свет у том тренутку, ни не слутећи да заправо носилац вируса у том авиону може бити било које расе и националности.

Након 12 сати лета слетели смо у Лос Анђелес, у суботу, око 22х по локалном времену, а пријатељи из Србије који већ годинама живе и раде тамо дочекали су нас са одушевљењем и не часећи ни часа извели нас на журку у самом центру Лос Анђелеса.

Популарни “доwнтоwн” био је као мравињак. Као да се читав град спустио у епицентер дешавања жудећи за проводом. Приметили смо све узрасте и све расе света на једном месту. Али, како и приличи једном таквом граду, нико никога није гледао с чуђењем, већ су једноставно сви “гледали своја посла” и евентуално нам се љубазно насмешили и поздравили. Испоставило се да је у Лос Анђелесу таква култура, да вам се неретко потпуни странац са осмехом обрати, поздрави или пожели пријатан дан.

Када смо стигли на журку на коју смо се упутили, затекли смо сличну ситуацији као на улицама. Непрегледна маса људи игра и проводи се уз музику популарног локалног ди-џеја, ни не слутећи да им је то један од последњих провода у наредних неколико месеци. “Шта се деси на журци, остаје на журци”, говорили су нам дружељубиви незнанци нудећи нам непознате врсте опијата које смо љубазно одбијали. Уморни од целодневног пута, свега неколико сати иза поноћи напустили смо журку и упутили се ка стану, који је требало да нам наредне две недеље буде дом, али испоставиће се да ће то бити много дуже од планираног.

Чим смо се пробудили наредног јутра запутили смо се ка чувеном Булевару славних, односно Холивуд булевару. Без обзира на велику количину туриста која је у том тренутку циркулисала и сликала се са звездама омиљених славних личности, домаћини су нам рекли да је у нормалним условима тај булевар знатно пунијии и да једва може да се пролази од туриста. Ипак, још увек ништа није слутило на ситуацију која ће нас задесити наредних дана.

Када смо се запутили ка оближњем супермаркету, у истом смо затекли полупразне рафове са тоалет папирима, марамицама, убрусима, а рафови на којима обично стоје средства за суво прање руку и дезинфекцију били су потпуно празни. У том тренутку смо већ схватили да је враг однео шалу и да је локално становништво већ у озбиљној паници и припремама за самоизолацију. Ипак, све продавнице, кафићи и ресторани били су отворени, а улице испуњене људима који џогирају, шетају псе и уживају у сунцем окупаном Лос Анђелесу.

Како су дани одмицали, примећивали смо све празније улице где год да смо отишли, била то Санта Моника обала Пацифика, насеље богатих и славних Беверли Хилс или чувени Мелроуз плејс. Горе поменути рафови у супермаркетима су у то време били већ потпуно испражњени и куповина тоалет папира постала је немогућа мисија, чак и путем онлајн сервиса попут Амазона, на којем је истакнуто да у наредном периоду неће бити могуће поручивање тоалет папира и средстава за дезинфекцију.

Свакодневно смо пратили вести и дешавања у свету, када су Италија и Шпанија постале жаришта вируса и било је питање тренутка када ће вирус захватити и САД. Пријатељи и породица у Србији извештавали су нас о ситуацији са корона вирусом и већ тада се спомињала самоизолација и чувена несташица тоалет папира у маркетима.

Водећи се мишљу да смо у Америци сада, па ко зна кад опет, одлучили смо да сви посетимо чувени Лас Вегас, који је удаљен свега неколико сати вожње од Лос Анђелеса, у суседној држави Невади. 

 

Нисмо ни слутили да ћемо присуствовати историјском догађају – првом у историји затварању највећег града забаве на свету. Стигавши у Лас Вегас, град који изгледа као сет филма, препун хотела који симболизују одређену епоху, нисмо знали где пре да гледамо: да ли у хотел који изгледа као Кеопсова пирамида или у комплекс који изгледа као древни рим или ипак савршено верну реплику Венеције са каналима и гондолама.

Улице су биле пуне туриста, али домаћини су нам опе скренули пажњу да у нормалним условима то обично изгледа далеко живописније и ужурбаније, иако се нама чинило као да је све у савршеном реду. Након што смо одгледали непрегледну фонтану која “плеше” кореографију уз ритмове Лејди Гагиног хита “Бад романце”, сместили смо се у хотел, који као и сваки други у Лас Вегасу, у приземљу поседује огроман казино са слот апаратима, рулетима и осталим играма на срећу.

Непрегледна количина људи забављала се у граду чија се читава економија заснива управо на томе – туристима и новцу који остављају коцкајући се.

По повратку у Лос Анђелес, помало разочарани и много забринути, схватили смо да је град потпуно утихнуо. Вести из Србије нису допринеле ведријем размишљању и могло се наслутити да ће ускоро бити уведено ванредно стање. Ипак, надао сам се да то неће утицати на мој повратак заказан за 21. март, али већ 16. марта у Србији је проглашено ванредно стање, а самим тим обустављени су и међународни летови.

Ванредни лет организован за превоз српских држављана од Лос Анђелеса до Србије, био је намењен студентима и ризичним групама људи, тако да сам знао да нећу моћи да се укрцам у тај авион. Помирио сам се са судбином и даноноћно пратио развој ситуације, како у Србији, тако и у Калифорнији. Иако у Лос Анђелесу није уведен полицијски час и самоизолација није била прописана законом, читав град је даноноћно изгледао као град духова.

Наредне дане проводили смо шетајући прелепим деловима Лос Анђелеса, попут ексклузивног Хенкок парка у којем свака кућа има неку своју причу и специфичну архитектонску вредност, а неограђена дворишта су толико уређена да изгледају као праве ехзотичне ботаничке баште препуне тропског цвећа, палми, банана и лимуна.

Нисмо пропустили ни прилику да прошетамо Холивуд хилсом, поред кућа Том Круза и Бритни Спирс. Малибу бич је место које оставља без даха, јер га запљускује Пацифик на чијим таласима локални сурфери праве акробације, а у ваздуху се осећа потпуна безбрижност и спокој.

Захваљујући нашим домаћинима који нису желели да нам принудни одмор буде монотон и да се своди на пуко шетање улицама, кад већ не може да се обиђе ниједна знаменитост, ресторан или шопинг центар услед пандемије, прелоцирали смо се у монденско летовалиште у којем готово све холивудске звезде поседују по вилу – Палм Спрингс, који се налази на око два сата од Лос Анђелеса.

 

Реч је о пустињи која је претворена у оазу палми, у којој влада тропска клима, а температуре су се током априла пеле и до 45 степени. Ипак, били смо смештени у вилу са базеном, тако да нам то није представљало проблем. У односу на Лос Анђелес, Палм Спрингс је мало место које је изузетно распрострањено, јер не постоје зграде, већ је све у вилама и оазама палми, а око њега се са свих страна налазе планински венци који мењају боје у зависности од доба дана, па тако поподне постану љубичаста.

Никада нисам осетио такав спокој, као да је време стало, чује се само цвркут птица и звук благог поветарца. Дане смо проводили у индијанским резерватима, који су препуни водопада и невероватних стаза за пешачење, као и у пустињским кањонима, пењући се по опасним литицама и залазећи у пећине. Невероватан је спој који овај део Калифорније, познатији као Риверсиде, нуди – од зелених оаза и великих уређених зелених површина за пикник, преко непрегледних прерија и пустињских кањона за љубитеље авантуре.

Пролазили су дани, а затим и недеље, и ма колико се трудио да добијем било какву информацију о повратку, знао сам да је мој труд узалудан, док год је на снази ванредно стање у Србији. Прошао је читав април, укинуто је ванредно стање, а затим сам средином маја добио имејл са информацијом да постоји опција да се 23. маја вратим у Београд.

Одмах сам прихватио ову могућност, не тако идеалног лета са преседањем у Детроиту и Лондону, од укупно 28 сати. На аеродрому у Лос Анђелесу процедура је била уобичајена, а осим што смо сви морали да носимо маске, у авион смо смештени са по једним местом размака између путника, како би се испоштовала социјална дистанца. Слетевши у Детроиту, схватио сам да је аеродром потпуно пуст, и осим путника са нашег лета и запослених на аеродрому, готово да нисам видео друге путнике.

Ипак, то није био највећи шок, јер је уследио прекоокеански лет авионом Боинг 767, који у просеку прима око 300 путника, а нас је било укупно – 12. Свако од путника је имао свој кутак од по десетак седишта да се испружи, али читава атмосфера је била непојмљива и сасвим сигурно изузетно ретка у историји авио индустрије.

По слетању у Лондон, затекао ме је нови шок – највећи аеородром у Европи, Хитроу, био је сабласно пуст. Више пута сам био на овом аеродрому и памтим га као место на којем је кретање неретко било право мучење, због количине људи који се крећу у различитим правцима. Ипак, овог пута осећао сам се као да је читава планета ишчезла, а остао сам само ја, 11 путника са мог лета и неколико Азијата, који су циркулисали ходницима у болничким скафандерима од главе до пете, са рукавицама и провидним пластичним кацигама, изгледајући као посетиоци са друге планете.

Након 8 сати на аеродрому страве, запутио сам се ка ”гејту” са којег полеће авион за Београд, и тек тамо ми је лакнуло када сам угледао велики број људи, углавном српске националности, који су се из читавог света скупили, након ко зна колико времена ”заточеништва” у туђини. 

Иако је ово била једна специфична авантура изазвана несрећним околностима, која је уместо две недеље трајала 3 месеца, дефинитивно ћу овај одмор памтити до краја живота. Калифорнија је заиста земља са невероватном енергијом, идеалном климом, која пружа могућност квалитетног живота, од исхране, преко ноћног живота.

Када је реч о стандарду, довољно је рећи да је Калифорнија шеста економска сила на свету, тако да можете замислити распон цена. Ипак, треба имати на уму да су и плате изузетно високе, али нама из Србије то дефинитивно оставља утсак не тако повољног живота. Свакако сматрам да двонедељни одмор може да се искомбинује за неку пристојну суму новца, а да тамо не оскудевате ни у чему.

(БИЗЛифе)