Животна драма: Љубав која не познаје границе

Неке приче боље напише живот, него талентован писац. Зачини, дода, одузме и уобличи, по само себи познатим нахођењима и намјерама. Он је и показатељ колико нас неке ситуације, оне трагичне и болне могу спојити са вољеним особама, баш као што је то случај са Аном и Марком.

Регион 16.02.2020 | 11:40

Ана Каралић и Марко Акмаџић из Загреба, прави су доказ да права љубав побјеђује све препреке, па чак и оне које живот постави високо. А њима је једно јутро променило буквално све. Наиме, Ана је преко ноћи ослијепила и то усљед тумора за који није ни знала да га има.

– Легла сам да спавам, видјела сам нормално, а само након шест сати сна ујутро сам се пробудила и била потпуно слијепа, био је то наизглед шок, наравно, отвориш очи, а оно све црно, нема нигдје ничега, чудно, отварала сам, затварала очи, трљала и када сам схватила да није ни до каквог спољашњег надражаја, да доиста не видим – започела је она своју своју причу за ХРТ .

По доласку у болницу, мислила је да се ради о нечем пролазном. Међутим, истина је била много гора.

Радило се о доброћудним туморчићима који су јако мали и развијају се унутар очне јабучице. Међутим, у фази када они раде, када се развијају, они стварају проблем и ремете рад ока – рекла је она.

Та несрећа помогла јој је да упозна један други свијет, невидљив људским оком. Није се предавала, није клонула духом, а у тој борби је спознала унутрашњу себе.

– Усудила бих се да кажем како је унутрашњи вид заправо онај прави вид, то је најдетаљнији и најтачнији вид којим можемо доживјети свијет, све ово физичко око нас што доживљавамо не само путем вида него путем свих пет чула је јако површно, унутрашњи даје ту неку дубину, тај неки посебан осјећај за живот, јако је лијепо фокусирати се само на њега јер сада како нисам ометена физичким људе искључиво доживљавам по њиховој енергији којом они зраче – описала је Ана.

Болест која ју је снашла, учинила је како каже, љубав са Марком још јачом, племенитијом, са новом врстом осјећања.

– Марко је мој партнер, остао је уз мене без обзира на све, ваља нагласити да смо ми сада три године заједно, прве двије године ја сам видјела, не потпуно савршено, али ипак видјела сам, посљедњих годину дана сам слијепа, то је донијело са собом пуно, пуно промјена, међутим ја некако вјерујем у ту праву љубав – каже Ана.

Њене ријечи потврдио је и Марко.

– Имам велику вјеру у нас, у наше могућности, све што знамо и можемо тако да није било неких страхова, требало се само смирити мало да ствари сједну на своје мјесто и да се навикнемо на новонасталу ситуацију као да се ништа није догодило. Сматрам ако је љубав истинска да нема такве препреке која ће њу поколебати, а људи нису свјесни колико је нама сада веза квалитетнија, колико се ми више смијемо, колико више радимо неке ствари заједно, од најмањих ситница до неких озбиљних догађаја, свуда идемо нас двоје, зовемо се Пат и Мат, јер смо стварно као прст и нокат – каже он у интервјуу за ХРТ.

Обоје све црно бацају на шалу, те се умјесто суза из њиховог стана чује смијех. Ана је чак написала и књигу у коју је уткала све што су њих двоје заједно прошли до сада. Наравно, и на књизи су заједно радили.

– Могу рећи да сам уз њу и ја постао много бољи него што сам био прије, а поготово у посљедњих годину дана откада нам се догодила та ситуација, гледајући човјека какав сам био прије и какав сам сада, мислим да сам уз њу постао пет пута бољи – каже Марко.

– Видјети очима је драгоцјено. Видјети умом надахњујуће је и креативно. Видјети душом карактеристика је самога Бога – подсјећа Ана у својој књизи “Уна Матина”.

Прича о Марку, Ани и њиховом псу сигурно ће вам вратити вјеру у оно што је данас можда мало пољуљано – у љубав.

(Српскаинфо, ХРТ)