ДW: БиХ, профитери и темпирана бомба

Земља која никада није изашла из послератног времена, све је даље од промена. Откако ју је Макрон прогласио за темпирану бомбу, излаз из кризе за БиХ на дужи период је блокиран, оцењује Норберт Мапес-Нидик.

 

Босна и Херцеговина 23.11.2019 | 15:32 Темпираном бомбом назвао ју је француски председник Емануел Макрон. Мада су осигурачи у Босни и Херцеговини одавно прегорели. Остало је оловно тешко топовско ђуле које не може да се помери.

Да би измерила могуће померање наводне бомбе, међународна заједница користи најфиније мерне инструменте. Тренутно је казаљка скочила мало на горе: етничке странке су се, након пуних 13 месеци застоја, очигледно договориле да формирају владу. Ако све буде ишло по плану, Парламент БиХ прогласиће Зорана Тегетлију за премијера.

Али и ако до тога дође, ништа неће бити добро. Застој без владе претвориће се у застој са владом. Не постоји тако осетљив сеизмограф који би могао измерити „напредак“ настао формирањем владе.

Договор око формирања владе читавих годину дана спречавао је спор око безначајног папира: „Годишњег националног програма“ који би Босну могао да пошаље у НАТО , односно у дифузно „партнерство“ са Североатлантским савезом – које ионако егзистира само на папиру. Приступање те земље НАТО у догледно време искључено је и са „националним програмом“ и без њега, јер је српски део земље оријентисан на Русију. А без њега држава БиХ не може нигде.

Свака нова блокада поставља се управо зато да би се осигурало да она друга страна мало попусти: игру воде елите три највеће етничке групе – и то с посебном преданошћу откако се „високи представник“ међународне заједнице пре тринаест година искључио из свог свакодневног посла. Правила игре су на снази од Дејтонског мировног споразума постигнутог пре готово четврт века.

За инвеститоре, земља са четири председника, четрнаест влада и 173 министра није интересантна. Администрација прождире готово половину бруто-друштвеног производа. Судови никако да донесу пресуде, а и када их донесу, онда то чине по несхватљивој логици.

Додатно заплашивање представља претња члана Председништва Милорада Додика о отцепљењу његове Републике Српске у којој доминирају Срби. Или, у блажој верзији, њихово потпуно повлачење из заједничких органа државе БиХ. С обзиром на то да су ти органи ионако блокирани, претња је изгубила на тежини. Званично проглашење независности изазвало би дипломатски потрес, али не би променило живот у земљи. Тако све остаје по старом.

Ако би се у земљи уместо помака мерило расположење, казаљка би пала испод нуле. Босанци углавном саркастично коментаришу оно што раде њихове политичке елите. Па ипак, увек бирају исте националне странке. Разлог за то није међуетничка мржња, нити политичка отупелост. Када би се једна етничка група чак и одрекла политике блокаде, друге две би повећале притисак на њу и присилиле реформистичку страну да се врати у игру.

Избори ту не мењају ништа. Устанак против тог крајње закулисног и лукавог система морао би истовремено да буде подигнут на све три стране. Али то је мало вероватно. Заједничка воља не постоји. Нове генерације су стасале, а да многи нису упознали људе из друге етничке групе. Млади, гладни Босанци улажу преосталу енергију у образовање, а онда у аутобуску карту за Запад. Радије то, него да је узалудно троше тамо где за њих нема шансе.

Критика на рачун заосталих или тврдоглавих „Балканеза“ у великој мери заобилази проблем. Свакодневни живот у Босни обично се одвија без проблема. На локалном нивоу често и политика функционише без потешкоћа. Међутим, рад иновативних градоначелника општина у свим деловима земље ограничен је блокадом на државном нивоу – чак и унутар ентитета Федерација БиХ, оне половине земље која је подељене између Бошњака и Хрвата.

То колики потенцијал има та земља показује Сарајево. У том кантону већ пет година је на власти Наша странка – млади, социјално-либерални покрет, који о етничкој припадности не жели ни да чује. Влада се бори против смога, корупције и кладионица које су постале место окупљања многих незапослених људи. Реформатори проналазе подршку у добро образованој елити која је своје дипломе најчешће стекла у иностранству. Али та искра никако да прескочи границе кантона, а становници главног града на општим изборима поново подржавају своје националне партије.

Ако не можеш да решиш проблем, прошири контекст“. Та магична формула Европске уније није опробана само у земљама компликованим попут БиХ. Функционисала је и у БиХ, онда када је она била део Југославије. Нису међуетнички конфликти поделили Босну: већ сукоб између Срба и Хрвата и њихових центара у Београду и Загребу. Дакле изван Босне и Херцеговине.

Да је БиХ данас којим случајем чланица Европске уније, њен главни проблем био би решен, сматрају „Боснолози“. Тим добрим познаваоцима Босне одавно је тема подмуклост те тројне констелације. А откако је Макрон ту депресивну земљу прогласио за темпирану бомбу, излаз из кризе за БиХ на дужи период је блокиран.

Аутор: Норберт Мапес-Нидик