Ко се то плаши демократије, власт или грађани?

Неписано правило демократије је да грађани, уколико нису задовољни политичарима који их воде и ситуацијом у земљи, изађу на улице и покажу незадовољство и спремност за борбу. То је у свијету постало готово свакодневица, док у БиХ сваки масовнији протест или онај за који надлежни процијене да би могао да их угрози, буде угушен. Поставља се питање: Зашто је то тако и ко се плаши демократије, грађани или власт?

Република Српска 25.10.2019 | 20:02 Протест незадовољних мајки крајем 2017. године и борба за већи матерински додатак, окупљања групе "Правда за Давида" и борба да се сазна истина о убиству Давида Драгичевића, протест грађана због поскупљења горива, неки су од скупова незадовољних који су се у Републици Српској одиграли у претходне двије године.

Међутим, ниједан од њих није донио значајне промјене или бар назнаке да ће промјена бити.

Социолози кажу да је један од разлога томе чињеница да су се грађани прилагодили стању какво јесте и да трпе оно што им се намеће.

"Социјални бунт у БиХ је немогућ, јер у малим државама попут БиХ, Албаније, Црне Горе,  Македоније имате потпуно покривену и затворену друштвену структуру гдје социјална побуна није дозвољена ни могућа, све друге можете, али социјална ако кренете, ви онда угрожавате позиције људи који су вас довели до тога“, сматра Иван Шијаковић, социолог.

И док се у БиХ на прсте једне руке могу набројати примјери у којима су грађани тражили нечију смјену или на изборима казнили неког кандидата или протестима смијенили власт, у Европи и свијету ствари су потпуно другачије.

Посљедњи примјер борбе грађана и изражавања незадовољства радом Владе је Словенија. Неколико хиљада људи изашло је на улице и затражило смјену премијера чијим радом нису задовољни. У БиХ, с друге стране, лош рад власти се награђује сталним реизборима на водеће позиције.

„Власт је направила друштво које не жели да гласно каже шта га боли, то је као кад бисте дјетету које васпитавате кад год заплаче, кад га нешто боли, ударили шамар и онда, дијете одрасте, ви не знате од чега је болесно, Ово је друштво болесно, а ова власт и ова политика не жели то да призна и оно што је нормално да људи од овог друштва одустају и не виде сврху у протестима“, каже Александар Трифуновић, новинар и уредник портала „Бука“.

Аналитичари кажу да је једино случај убиства Давида Драгичевића успио да истјера хиљаде грађана на улице како би затражил истину и одговорност у овом случају, док је већина грађана на лоше политичке одлуке, лоше резултате, афере, задужења и поскупљења одавно огуглала. 

 „Имамо и такво стајалиште оних који се налазе на власти, који свако изражавање става које је другачије и критичко једноставно доживљавају као удар на политичку партију и на власт и поистовјећују са рушењем институција. Ми смо оковани у окове поданичке политичке културе, гдје смо добри поданици, послушници, нисмо ту да мислимо, да користимо главу, већ, једноставно, да ћутимо и трипимо“, истиче Тања Топић, политички аналитичар. 

И док грађани широм свијета реагују на сваку, па и најмању могућност да државни функционери могу изврдавати антикоруптивне законе и богатити се на њихов рачун, грађани БиХ и даље се више свађају око тога чији је национални лидер гласнији у одбрани њиховог националног поноса. У међувремену, националне и партијске вође у БиХ некажњено гомилају богатства, не осврћући се на законе, морал, нити на потребе грађана.



БН ТВ