Марко сутра оде у Њемачку: Љут сам на Србију

Марко Милићевић завршио је два факултета – медицину и стоматологију и риједак је такав примјер у Србији. Он сутра одлази у Њемачку “апсолутно љут” јер у Србији не само да није могао да нађе посао, већ није могао да добије ни специјализацију из жељене максиофацијалне хирургије. Мотив му, како је испричао за Н1, није новац, “већ знање и поштовање”.

Србија 24.08.2019 | 15:37 Марко Милићевић је дан пред пут, испричао да не само да нема шансе да у Србији нађе посао, већ су у медицинским установама савјетовали да би најбоље било да се нађе везу. Како је испричао, он је одбио такав начин.

Милићевић је већ био у Њемачкој, у Дортмунду гдје је провео три мјесеца. Каже да су му искуства мало позитивна, мало негативна.

– С једне стране су административна препрека и заврзлама око нострификације дипломе и проналаска посла, однос према странцима и осјећај усамљености. С друге је однос према знању, потпуно другачији од оног који постоји у Србији – испричао је Марко Милићевић.

Каже да је за три мјесеца “добио огромно знање”.

– Постоји култура да када некога нешто питате они вам и покажу. Овдје постоји блокада и не желе да вам пренесу знање. Тамо сам за три мјесеца много напредовао, шта год да их питате они ће вам објаснити – истакао је Милићевић.

Додаје да његов мотив за одлазак није новац већ тежња за знањем и да се на одлазак не би одлучио да је у Србији добио макар и волонтерску специјализацију. Наводећи негативне стране живота у иностранству, Марко каже да је тамо ипак боље јер је човјек поштован.

– Не ради се о новцу, него се ради о поштовању. Ако сам ја једини завршио оба факултета и не могу да добијем заслуге. Ја сам апсолутно љут, ја сваки дан гледам људе који су у истој ситуацији. Гледао сам момка који је прво завршио информатику, а потом стоматологију. Њему су људи на факултету рекли да нема шансе да се запосли на факултету – истакао је Милићевић.

Са разних страна свијета за Н1 су своја искуства пренијели и други млади људи, који су ријешили да свој живот граде на неком другом мјесту. Ово су њихове приче:

Сања Степановић, студент историје умјетности, Љубљана, Словенија – Отишла сам због непријатне ситуације у свим сферама живота, мањка амбиције да се усавршавам и недостатка наде да се ишта може промијенити и да могу да се надам животу достојног нормалног човјека. 

Сузана Сремчев, Беч, Аустрија – Овдје немаш потребе да размишљаш да ли си друге оријентације, боје коже. Ако си спреман да радиш, они су спремни да ти изађу у сусрет. Прихватају све, док је све у складу са законом.

Данило Миросављевић, одбојкашки тренер, Лајпциг, Њемачка – Из Србије сам отишао прије четири године као професионални одбојкаш. Одлучио сам да се не вратим и послије повреде и престанка играчке каријере јер сам примијетио да се глупост и свеопшта импотентност уздижу на ниво идеала, а маскирана ароганција и лажно самопоуздање масовно награђују.

Јелена Маринковић, Беч, Аустрија – Радила сам у специјалној јединици и ту сам упознала јако добре момке који су били невјероватно спремни да дају све за своју државу. И они су отишли јер нису могли да хране породицу од новчане надокнаде који су примали.

Ана Јовановић, Малезија – Отишла сам прије пет година зато што сам жељела да се бавим својим послом без да постанем члан било које странке. Бавим се комуникацијама у једној организацији. Да ли ми је план да се вратим у Србију? Па, не вјерујем, нећу се враћати ако не будем морала.

(Н1)