Прича - ЛШ: Солбакеново кисело грожђе...

Не треба омаловажити ниједан трофеј који је Стале Солбакен освојио са најпопуларнијим данским клубом, и они јесу стабилнији, организованији, богатији и тако даље, од српског шампиона, но звезда стаситог Норвежанина, који се већ једном отргао смрти и тако показао да је фајтер још више у животу но што је био на терену, углавном је сијала само изнад Краљевине и као светионик добацивала једва до остатка Скандинавије.

Фудбал 13.08.2019 | 14:39 У психологији се то зове когнитивна дисонанца, тај осећај нелагодности који особа има када мисли једно, а говори или ради нешто друго.

Много познатији, много пријемчивији облик познат је још од давнина, а Езоп га је савршено фабулирао у басни о лисици и грожђу.

Лија би да једе воће, али јој је лоза високо, и после много залудних покушаја, бесно одмахне руком. Грожђе је кисело, ништа не ваља, од њега чак трну зуби, то нико не би ни убрао, све и да може...

“Кисело грожђе” вероватно најружнији синдром који неко може да има; та сурова рационализација добар је тест личности и одваја нормалну особу од оне чије особине нису баш, хм, пожељне. Један који девојку што га није хтела проглашава ружном или неморалном; други који није завршио факултет који је хтео па свуда прича како су те дипломе ионако неважне; примера ове тужне зависти је, авај, напретек, један грознији од другог.

О томе би вам нешто рекли навијачи Вулверхемптона.

О томе би нешто прећутао Стале Солбакен.

Јесте о свом двоструком ривалу, још уочи сусрета Црвене звезде и Копенхагена у Београду, бираним речима говорио Владан Милојевић, и то је сасвим у реду, и мање од тога се од пристојног стручњака не би ни очекивало, али да је неко случајно превео његове речи и послао их у Западни Мидлендс, или можда било где у Енглеску, добио би само салве смеха.

Не треба омаловажити ниједан трофеј који је Стале Солбакен освојио са најпопуларнијим данским клубом, и они јесу стабилнији, организованији, богатији и тако даље, од српског шампиона, но звезда стаситог Норвежанина, који се већ једном отргао смрти и тако показао да је фајтер још више у животу но што је био на терену, углавном је сијала само изнад Краљевине и као светионик добацивала једва до остатка Скандинавије.

А епизода у Вулверхемптону, тада фришком члану Чемпионшипа – испали су претходне сезоне и имали велике наде да ће се намах вратити – не служи му на част, и ту не говоримо о фудбалском (не)постигнућу, због којег ће му често пребацивати да је тренер без роминга.

Солбакен је био неуспешни експеримент газде Стива Моргана – колико су само данашњи Вулвси далеко од тих Морганових! – и зифт црна тачка у ионако мрачном периоду једног од најпоштованијих и највољенијих енглеских клубова.

Његово постављење, непосредно након што је пролећа 2012. добио отказ у Келну (и са Подолским у тиму били су испод црте која обележава опстанак), дочекано је на Молињуу са опрезним оптимизмом. Обећана им је скандинавска револуција, обећан им је (релативно) млади, перспективни, провокативни, начитани стручњак, обећано им је да ће Вулверхемптон играти лепше, брже, боље, а све се распршило у свега неколико месеци.

За један део проблема Солбакен једноставно није био крив, посебно када је сво породично благо из витрине продато последњих неколико дана прелазног рока, но Норвежанин је уверавао да ће његове аквизиције довести Вулвсе на сасвим нови ниво.

Данас у том култном дресу гледамо Хименеза, Невеса, Кутронеа, Дендонкера; тадашњи “теам схеет” делује као устајала шала. Солбакен је, рецимо, у понуди имао играче као што су Френк Ноубл(неуспели академац Вест Хемове школе), Разак Букари, Тонго Думбија, Славомир Пешко (доведен баш из Келна) или Георг Марграјтер.

Многи од њих стигли су на његово инсистирање; а тип из Конгсвингера је врло брзо почео да губи конце.

Навијачи су му највише замерали што никада није изгледао као да има “План Б” – није тако изгледао ни у Београду, и није због његових махерских потеза Копенхаген извукао позитиван реми – и што не одустаје од зацртаног система, иако су резултати, након почетног узлета у септембру, бивали све гори.

У октобру и новембру 2012. Солбакенов Вулверхемптон забележио је десет утакмица без победа, верна публика је све више режала и стењала, сећајући се тегобних дана под Миком Мекартијем.

Желели су повратак у Премијер лигу, а добили су батргање по знојавим недрима Чемпионшипа; добили су и тренера који је изгледао као да једноставно не поседује довољну дозу храбрости, шлифа, ентузијазма или знања да преживи у једној од физички, тактички и ментално најтежих лига на свету.

Када је Вулверхемптон у трећој рунди ФА купа, неколико дана после Нове 2013. године, настрадао од тада нелигашког Лутон Тауна – био им је то први пораз од петолигаша још од 1986. – и када су навијачи своје незадовољство и нестрпљење почели да манифестују и директним прозивкама екипе и уласком на терен када уласку на терен време није, Солбакен је морао пасти на мач; из лошег су Вулвси улетели у горе, пошто ће их преузети Дин Саундерс и те ће сезоне испасти у Лигу један.

Па опет, ништа од тога (још) не говори лоше о Сталеу Солбакену: није успео – није успео, и шта ћемо сада. Ни први ни последњи, и много бољи, много извиканији, много превејанији менаџери од њега знали су да зарибају у опаком Чемпионшипу.

Оно што ће причати касније, то га је стварно инкриминисало, то га је ставило у албум на чијим се корицама налази она незадовољна, фрустрирана лисица.

Три године након што је најурен са Молињуа и три године пре него што ће доћи у клинч са Црвеном звездом и чути похвале Владана Милојевића, Солбакенова когнитивна дисонанца и даље је радила.

Он је 2016. гласно проговорио о свом искуству у Енглеској, назвавши ту (по многима спектакуларну) другу лигу крцатом “утакмицама без мозга”, додавши да само глупан може да прихвати посао у Чемпионшипу, и да то, са овом памећу, никада поново не би учинио.

На његове речи тада је реаговао наследник Саундерс, који је стрпљиво објаснио да Чемпионшип с разлогом многи воле; а многи је житељ Западног Мидландса прво помислио на Езопову поуку.

Кисело грожђе, ето то је кусао Стале Солбакен – нема везе што нисам успео у том првенству, ионако је кисело, ионако од њега трну зуби...

Као да је тек тада харизматични Норвежанин, човек који је преварио смрт, па још остао у фудбалу упркос срцу које му је слало неке друге сигнале, открио део своје личности који му баш и не служи на понос и част.

Није се остварио, и уместо да прихвати одговорност, постао је лисица из чувене басне.

А то није лепо, и не морате да будете ових дана раздрагани навијач Вулверхемптона, па да то помислите.

И зато, на страну сви успеси у Солбакеновој Краљевини – а до њих доћи, понављамо, није нимало лако, и постоји добар разлог што Копенхаген има толико поверење у њега, и што му место није у опасности чак и када им неко накратко отме титулу – зар не би било добро или, ето, усудићемо се, и праведно, када би, после вечерашњег судара на Паркену, прошле једно три године пре него што Стале Солбакен изгуби снагу да се бори са својом когнитивном дисонанцом, па да један интервју у којем ће рећи, отприлике, ово:

“Та Лига шампиона је крцата утакмицама без мозга. Само глупан, знате, може њој да се радује...”

Извор: моззартспорт