Маскиран ишао у Хрватску да види родну кућу...

Синиша Михајловић је борац! Борбен је одувијек био и на терену и ван њега. Свашта је у животу претурио преко главе, а сада води најтежу и најважнију битку.

Србија 05.08.2019 | 21:46 Миха је тренутно на терапијама пошто му је дијагностикована леукемија. Да је неко други у болничкој постељи умјесто њега, шансе би му биле далеко мање. Али, Миха је борац који није навикао да губи.

Живот га није мазио, почев од 1991, када је пред вихором рата напустио Борово село, које је четири године касније погодила “Олуја”, хрватска војно-полицијска акција.

У своју кућу се вратио тек 25 година касније, када је, камуфлиран са капом и наочарима, дошао да види гдје је одрастао и провео дјетињство.

Ту одлуку донио је у децембру 2015, пошто је три ноћи заредом сањао родно мјесто. 

У друштву брата Дражена и кума, такође прослављеног фудбалера, Мирослава Тањге посјетио је своју кућу, као и школу и терен на коме је направио прве играчке кораке.

Миха није могао да издржи, пред налетом сјећања, на кућном прагу је заплакао!

Михајловић у својој биографији “Божја левица” признао колико је тешко поднио рат на територији некадашње СФРЈ.

– Под мојим притиском, родитељи су спаковали најнужније ствари и доселили се у Београд. Прикључио нам се и брат Дражен. Послије је до нас стигла вијест да је наша кућа у Борову минирана и да је неко испалио метак у моју слику на зиду. У том грозном чину било је одређене симболике, порука је била више него јасна. Ко је могао бацити бомбу на нашу кућу? Ко је и зашто пуцао у моју и Драженову слику? Та питања су ме прогањала док напокон нисам сазнао истину. То је учинио Стипе, један од мојих најбољих другова из дјетињства, којег сам доживљавао као брата. Видјели смо се 2000. године у Загребу. Дошао је у хотел и питао ме да ли све знам. Признао ми је да је запалио кућу, али и спасао моје родитеље. Опростио сам му – пише у књизи коју је 2012. написао Мирослав Гавриловић.

(Курир)