Интервју - Томашевић: Звезда и Атина увек најдражи!
Некадашњи центар репрезентације Дејан Томашевић о својим почецима, како је желео да игра фудбал у Звезди, најтежим ривалима под обручима, зашто је имао надимак "гинеколог" и шта му је рекао један тренер кад је отишао на пробу. . .
Кошарка 05.07.2019 | 22:15
Међутим, Томашевић је протеклих тридесет и више година, колико је провео на паркету и поред њега, као оперативац КСС, градио и остваривао нешто подједнако важно - велики број пријатељстава и партнерстава која трају, и која су идентично чврста и у победама, и када се губи. Управо тај широк круг људи који га воле, подржавају и поштују говоре о њему као човеку достојном највећих ствари.
"Изузетно ми је драго да сам оставио добар траг и велики број пријатеља где год да сам играо. Радо се сећам тих година проведених у клубовима широм Европе, а знам да се и они радо сећају мене. У Београду сам, па знам да ме клубови одавде памте, али ми је фасцинантно када одем у Подгорицу да ме и после двадесет година дочекају са истим одушевљењем због успешне две сезоне у Будућности. У Италији, Валенсији и Грчкој ме такође памте па сам због тога изузетно поносан. Трофеје су освајали и други играчи, али са мном имају неки специјални однос. Позитиван однос су имали и док сам играо у клубу пре свега са навијачима, а драго ми је да је и дан данас тако. Увек сам неговао искрен однос према свима, и давао свој максимум шта сам год радио. Вероватно то људи препознају", говори Дејан.
Још један знак карактера се истиче код вас, а то је истрајност?
"Управо тако, јер ме је истрајност у каријери водила на путу ка сновима. Сећам се да сам себе замишљао у првом тиму Црвене звезде у тренутку када сам почињао да се бавим кошарком, а када сам ушао у први тим већ сам се видео у репрезентацији. У том тренутку узор ми је био Дино Рађа и из тог разлога сам узео број 14. Сећам се када смо као деца причали о репрезентацији Југославије која је била изузетно јака и освајала само златне медаље, и када сам са другарима смишљао састав репрезентације, уместо Рађе сам увек писао своје име, јер сам маштао да једног дана будем на његовом месту. Дакле, мислим да је моја главна црта то што сам био истрајан, што сам тренирао вредно, можда чак и више од других како бих успео у ономе што сам замислио", каже Томашевић, истичући да му је драго што кампања "Лашког пива" носи управо назив "Знак карактера", јер је карактер нешто што врхунске спортисте издваја од оних који би то желели да постану.
Много дугујете и својим родитељима, вредностима које су пренели на вас, као и усађеним радним навикама још од малена?
"Срећом, имао сам јако лепо детињство, и моје најлепше успомене су везане за село. Моји родитељи су као јако млади из Горњег Милановца, односно Такова, дошли у Београд где сам се и ја родио, али и једно и друго су имали родитеље тамо, па сам сваки викенд, као и летње и зимске распусте проводио у природи. Данашња деца немају баш много опција, али ја сам имао ту привилегију да будем по цео дан напољу и да научим шта значи боравити и радити на селу. Деда и ујак су ми били зидари, тако да сам и ја са њим лети често радио и као врло млад научио о важности радних обавеза и дисциплине", говори Томашевић.
Да ли сте имали времена за школу поред спорта, какав сте били ђак?
"Био сам прилично добар ђак, одличан. Мој план је увек био да завршим факултет, а двоумио сам се између Машинског и ЕТФ-а. Нажалост, нисам уписао ни један ни други, већ сам студирао ДИФ. Тада сам већ био озбиљније у спорту и нисам могао да се посветим довољно учењу. Али сада сам академски грађанин поново, завршавам мастер рад на ФЕФА. Сматрам да сам оног момента када сам завршио факултет постао комплетна особа и да сам испунио своју жељу, баш као и жељу мојих родитеља".
Када сте били дечак о чему сте маштали? Шта сте желели да будете кад порастете?
"До 15. године сам тренирао фудбал и маштао да будем познати фудбалер, а као сви дечаци тада, желео сам да играм у Црвеној звезди. Када некоме сад испричам да сам тренирао фудбал, обично следи питање како са толиком висином?! Али, у том периоду нисам био толико висок. Тек у последњим годинама мог тренирања почео сам да растем по 12 цм годишње и на заједничкој слици се види да сам од свих био виши за чак две главе. Играо сам добар фудбал, волео сам да дајем голове као и сви, позиција ми је била центарфор, међутим како сам растао и постајао спорији, тренери су ме стављали позади да играм задњег везног".
Које сте копачке тада носили, да ли се о томе водило рачуна?
"Тада то није било толико битно, чак ни сама куповина копачки, с обзиром на то да сам играо у Звезди, ми смо тамо добијали опрему. И вероватно сам носио копачке неког од играча који је играо за први тим. Тада није ни био оволики избор копачки, најпопуларније су биле адидас црно-беле. Али оно на шта сам посебно поносан су моје прве кошаркашке патике Кронос, које сам добио од Далипагића који је тада играо у Црвеној звезди. Јако сам био поносан на те патике".
Како сте расли, тако се и повећавао ваш интерес за кошарку?
"Тако је, пред сам крај мог тренирања фудбала почео сам више да се занимам за кошарку. Сећам се да сам једног дана отишао на Калемегдан на терене. Доста деце је тада пробало да тренира. У то време је требало да будем старији пионир или млађи кадет, али после неколико тренинга, тренер је нас придошле одвео на страну и рекао да за нас нема места и да нисмо довољно квалитетни за тим и да пробамо следећег лета. Срећом, нисам га послушао. После тога ми је исти тај човек био тренер и у Звезди и у Партизану, али и у репрезентацији".
Ко су људи који су највише утицали на вас да почнете да се бавите кошарком?
"У крају у којем сам живео било је пуно терена за кошарку на којим се сваки дан играо баскет. Један такав је био у Основној школи 'Јосиф Панчић' на Бановом брду, и ту је заиста била ствар престижа да одиграш неки баскет и да победиш. Свакодневно сам ту ишао и тренирао са екипом из краја, а у међувремену је и мој отац испред наше зграде направио импровизовано игралиште и кош који је сигурно био и виши од стандарда, чак је и обруч био превише танак, али ми смо ту дан увек завршавали на партији доброг баскета, играјући све до поноћи. Са нама је било доста другара. Памтим Ђолета Стојановића који је касније био капитен ФМП-а, са њим сам тренирао и у старијим данима у јуниорима Црвене звезде, и био је доминантан. Било је ту јако добрих кошаркаша који касније нису отишли у професионалну кошарку. Али ето, 'Јосиф Панчић' је заиста био најбољи терен у нашем крају, дефинитивно".
Који је био преломни тренутак ка професионалним водама?
"Мени су се мало и звезде поклопиле, морам да признам. Сећам се да када сам ушао у први тим Звезде, она није била у сјајној финансијској ситуацији и није било много играча. У првој утакмици за први тим био сам у првој петорци, иако нисам био стандардан у јуниорима. Те и следеће године док нисмо узели титулу са Црвеном звездом нисам себе доживљаво као правог професионалног играча, али негде освајањем те прве титуле схватио сам да је то моја будућност и да ћу се озбиљно бавити кошарком".
Играли сте велики број важних утакмица, доносили победе, били проглашавани за најбољег на терену,
али које партије су вам посебно драге?
"Прва титула са Црвеном звездом, победа од 3:2 над Партизаном. Затим, прва освојена златна медаља са репрезентацијом, то је утакмица и најзначајнији детаљ у каријери свих нас, она против Литваније 1995. Иако нисам играо ниједан секунд, са поносом истичем да сам био део те генерације која је донела злато кући. Тај чувени дочек о коме сви маштамо и та тераса су нешто незаборавно. Ту је и победа са Партизаном против БФЦ-а, где смо у финалу плеј-офа после 0:2 у мечевима преокренули и тријумфовали. Сећам се убедљиво најбоље сезоне у Будућности где смо одиграли 30 утакмица без пораза, па финале купа са ТАУ Керамиком где сам после тешког почетка сезоне био МВП и доказао да могу да играм на високом нивоу и напољу. Памтим први трофеј за Памесу и освајање Еврокупа и вероватно круна свега тога је она утакмица са Панатинаикосом, Фајнал фор у Атини на мој рођендан. У репрезентацији су ту она убедљива 2001. па и 1998. где су нас сви потцењивали јер смо ослабљени отишли на Светско првенство, а у великом стилу га освојили, и 2002. где смо добили Американце на њиховом терену, након тога и Аргентину у финалу, после оних лоших година бомбардовања и разноразних санкција, светско злато је поново дошло кући. А велики жал ми је та 2005. где сам се повредио, нисам играо кључне утакмице, а нисмо стигли ни до четвртфинала".
Почетак ваше каријере је био везан за период санкција, рата, тешких момената када су границе биле затворене. Било је ту разних анегдота?
"Сећам се за време санкција када смо први пут играли против словеначке екипе Лашко да нисмо могли да путујемо кроз Хрватску него смо ишли преко Мађарске за Словенију. По изласку из куће тата ми је рекао донеси ми 'Лашко'. У том моменту нисам схватио шта му то значи, односно да је то била његова носталгија за неким прошлим временима. Али, реч је о синониму нечега што је било успешно у старој Југославији, а они су и сада синоним успеха и драго ми је да је компанија Хајнекен (Хеинекен), односно њен бренд Лашко наш спонзор и партнер, да смо се препознали и нашли, а такође ми је драго да су после нас успели да направе сарадњу и са другим Федерацијама у региону. Тата још бира 'Лашко', а када сам био на састанку са генералним директором Хајнекена, и када су то чули, послали су му неколико картона и још увек му трају те залихе. Није неки пивопија, али му је Лашко баш мерак да попије, посебно када гледа кошаркашке утакмице на телевизији".
Које је ваше најјаче оружје у игри, а која ствар вам је задавала проблеме?
"Вероватно скок, осећај за хватање одбијених лопти, а касније и добро читање игре. Увек сам градио добар однос, било у клубу или у репрезентацији са још једним високим играчем, тако да сам правио добре конекције које су се показале успешно у игри. А слаба страна су ми та слободна бацања. На почетку каријере тренер ме је чак звао 'гинеколог' јер сам имао мекану руку, али не знам шта се касније променило у смислу да чак ни после много тренирања и вежбе нисам успео да их поправим. Али сам сигуран да је било много више ових позитивних страна него што су та слободна бацања.
На које играче мислите када кажете да сте градили добре конекције са другим играчима?
"У Партизану је то био Дробњак, у репрезентацији сам волео да играм са Зокијем Савићем и наравно са Дивцем, у ТАУ Керамици са Обертом, играли смо заједно четири године и тај неки добар однос пренели и изван терена, па смо остали добри пријатељи. На то сам и највише поносан што сам остао у одличним односима са многим саиграчима. У Панатинаикосу сам био добар са Дијамантинисом, који је волео да сарађује са другима и асистира. Реч је о сјајном играчу и добром човеку, волео сам са њим да играм, а рођени смо чак истог дана у години".
Против ког кошаркаша вам је било најтеже да играте на центарској позицији?
"Зоки Савић на прву лопту, јер смо у клупским каријерама врло често играли један против другог, а ту је био и Хофман који је играо за Макаби и сећам се да ме је 'растурио', а ја сам одиграо једну од најгори утакмица тада за Будућност и једва сам чекао реванш. Нисам спавао неколико месеци док нисам одиграо ту другу утакмицу. У Тел Авиву смо ми победили и одиграо сам јако добро, па ми је то била посебна сатисфакција. Али највећи играч против кога сам играо је свакако Сабонис. Имао сам ту прилику 1994. да играм против њега и нисам могао да верујем колики је човек. Такође сам играо и његову опроштајну сезону када је он играо за Жалгирис, а ја за Памесу, две те утакмице смо ми добили, ја сам га јако добро чувао иако је он био МВП. Драго ми је да смо и дан данас у сјајним односима, а најавио је да ће ускоро доћи у Београд, на утакмицу између Србије и Литваније коју ћемо да организујемо у Арени и домаћој публици представимо наш српски 'дрим тим' пред Светско првенство".
Шта су данас ствари које вас мотивишу, да и на месту генералног секретара КСС остварујете победе?
"Пре свега, волим кад се нешто мења на боље. КСС је последњих неколико година постао озбиљна институција која се бавим пре свегам репрезентативном кошарком. Прилагођавамо се модерном времену у којем живимо, имамо доста младих људи који су укључени у рад Савеза, то су неки бивши кошаркаши, али и људи који у донели додатну вредност. Трудим се да сваки задатак обавимо најбоље што можемо као тим, на челу са Предрагом Даниловићем. Добијамо све већу подршку, а посебно нам значи помоћ председника Србије Александра Вучића и саветнице за медије Сузане Васиљевић на посредовању при добијању спонзорског уговора са Телеком Србија. Телеком је наш национални бренд и сигуран сам да ћемо га достојно репрезентовати на највећим такмичењима".
У Србији се од 27. јуна игра ЕП за жене, које организује и наш Савез. Стижу све саме похвале за домаћинство.
"Мислим да само озбиљни кошаркашки Савези могу да организују велика такмичења. Ми смо кошаркашка земља и дуго нисмо имали једну врсту оваквих такмичења. Имали смо квалификације за ОИ, али од 2005. нисмо организовали ниједно велико такмичење. Мислим да је јако битно да то радимо најбоље могуће и немам дилему да ће тако и бити до самог краја. Оно је било захтевније је што се одржава у три града. Две групе у Нишу и Зрењанину, а завршница је у Београду. Оно што мене посебно радује је да су млади људи који су ушли у Савез пре неколико година активно укључени и да они стичу знање које ће значити и њима лично, али и кошаркашком Савезу. Признајем да имамо очекивања од наших девојака, а знам да и оне воле што се игра ЕП код нас, јер то и заслужују. Њихови резултати говоре уместо њих, и верујемо да ће наставити да играју на сјајном нивоу до саме завршнице".
Сви се надају да ће и мушка селекција да заблиста овог лета. Колико сте задовољни припремама за СП у Кини и каква су очекивања?
"Организационо, мислим да је КСС спреман већ неколико месеци унапред. Тачно знамо када који дан се шта ради, када се играју утакмице, како се лети, када су припреме. Захваљујући Саши Ђорђевићу и његовом стручном штабу који неколико месеци унапред донесе те одлуке и направи план припрема, ми можемо добро да се организујемо и мислим да смо 95% ствари завршили.Задовољан сам јер ћемо имати најјачу могућу екипу, а надам се да ће играчи којима је сезона дуже трајала искористити месец дана за потпуни опоравак и да ћемо када се окупимо сви бити посвећени истом циљу. КСС никада није притискао ниједног играча, али сваки играч који игра за репрезентацију зна шта се од њега очекује, а видим и по изјавама да су момци спремни. Надам да ће се плави поново борити за највише место. Увели смо ту боју дресова која нам је доносила срећу и победе небројено пута, а жеља ми је да Арена буде скроз у плавом за ту утакмицу са Литванцима, да покажемо да смо сви као један, да смо уз репрезентацију као никада пре".
Како ће да изгледа боравак у Кини? Како то изгледа на лицу места?
"Ово Светско првенство је само по себи захтевно због чињенице да ће екипе коју дођу до завршнице морати да промене четири града у 15 дана. То је прилично тешко, а играчи који би требало само да размишљају о игри, морају да мисле о томе где ће бити сутра и како ће да путују. Искрено се надам да ће организатори бити максимално услужни. Имали смо до сада неке састанке и ја сам из неког свог искуства скретао пажњу шта је играчима најпотребније. То је да се са тачке А на тачку Б пребацимо најбрже могуће без неких посебних захтева. Немамо посебне захтеве, не водимо кувара, и сличне ствари. Ја сам последње две, три године неколико пута путовао у Кину и знам да они имају врхунске куваре који знају шта значи европска кухиња. Кина је земља која жели да се покаже у најбољем могућем светлу".
За крај, како гледате на развој кошарке у региону? Каква је ситуација када је реч о клупској кошарци?
"Својевремено, када сам улазио у КСС био сам велики заговорник српске лиге, међутим схватио сам да је јако важно да направимо конекцију између клубова у региону. Нажалост, када су се доносиле неке судбоносне одлуке за развој кошарке на овим просторима, Федерације нису сарађивале, нити су имале контакте. А то је било могуће, јер смо сведоци да је Лашко у кампањи повезао хрватски, словеначки, босански и српски кошаркашки Савез, и да то одлично функционише. Али, жалосно је да су се до 2016. национални савези састали само два пута 2006. и 2009. што је довело до тога да се кључне ствари дешавају мимо Федерација, а то је велики проблем. Срећом, све се мења на боље, и последњих неколико година имамо сјајну сарадњу, често се срећемо и размењујемо искуства и мишљења. Сви смо свесни да је то повезивање земаља у региону неопходно јер смо исувише мали као целина. Оно што бих волео да се деси, а то и заговарам, а то је да се одиграју прво национална првенства, а затим у наставку да се игра АБА лига и мислим да би то било много природније. Задовољан сам што МYД, велика компанија, која је спонзор АБА лиге, да повеже клубове, јер мислим да је сада пресудан моменат да се направи боља сарадња између Федерација и клубова. То би донело много добрих резултата. Нажалост, то још не постоји као што не постоји ни сарадња између ФИБЕ и Евролиге, а једни без других не можемо", рекао је Дејан Томашевић.
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар