Њему мајмунски крици, Србима да су Цигани, зашто?!

У познатој рубрици "Тхе плаyерс' трибуне", фудбалер Наполија отворио је душу и причао о расизму и једнакости. . .

Фудбал 27.06.2019 | 23:50 Репрезентативац Сенегала прикључио се бројним саиграчима који су у прошлости писали колумне за "Тхе плаyерс' трибуне", а у својој причи осврнуо се на своју каријеру, проблеме и лепе ствари које су му се дешавале током живота.

Он је апострофирао проблем расизма у Италији, свестан да у професионалном спорту не би требало да буде места за такве испаде. У наставку можете прочитати већи део његовог ауторског текста... 

Калиду Кулибали: Сви смо ми браћа

Мислим да деца разумеју свет боље од одраслих, поготово када је у питању однос са другим људима.

Понекад ме људи у интервјуима упитају веома тешко питање: "Кули, како се осећаш када навијачи узвикују расистичке повике? Да ли ти то смета? Како решити тај проблем?"

Мислим да док не проживите нешто слично, не можете заправо да разумете какав је осећај. То је веома ружна ствар, и о њој је тешко причати, али ја ћу пробати да вам објасним како је, јер постоји важна порука коју желим да разуме свако дете које ово чита. Пре него што завршим, рећи ћу вам најважнију лекцију коју сам научио у животу.

Али, прво морамо да попричамо о мржњи.

Први пут када сам "искусио" расизам у фудбалу био је на утакмици са Лацијом пре неколико сезона. Сваки пут када бих добио лопту чуо бих повике навијача. Али нисам био сигуран да ли је све то око мене стварно или сам само умислио. Када лопта није била у игри, прилазио сам саиграчима и питао их: "Да ли они то вичу само мени?".

Меч се наставио, а ја сам схватио да је нека група навијача Лација правила мајмунске крике кад год ја додирнем лопту. Било је немогуће наћи прави одговор у том тренутку. Било је момената када сам само хтео да одшетам са терена како бих доказао поенту, али тада сам рекао себи да би то значило да радим тачно оно што они желе.

Сећам се да сам се питао због чега то раде - да ли зато што сам црн, да ли је нормално бити црне пути на овом свету?

Ви само играте игру коју волите, као што сте то радили и хиљаду пута пре тога. Али онда се осетите повређено и увређено. Искрено, дошло је до тачке у којој сам се практично стидео самог себе.

После неког времена, судија Ирати је прекинуо сусрет. Дотрчао је до мене и рекао: "Калиду, уз тебе сам, не брини. Хајде да зауставимо ова скандирања – ако не желиш да завршиш меч, само ми реци".

Сматрао сам да је то веома храбро с његове стране, али сам му рекао да желим да играм до краја. Званични спикер је замолио навијаче да престану и после три минута је настављено са игром. 

Али, повици нису престали.

Након последњег звиждука ходао сам ка тунелу и био веома, веома љут, али сам се сетио нечега важног. Пре утакмице са мном је на терен изашао дечак који ме је држао за руку и замолио ме је да му поклоним дрес.

Обећао сам да ћу му га дати након утакмице, па сам се окренуо и потражио га. Нашао сам га на трибинама и поклонио му дрес. Знате шта је била прва ствар коју ми је рекао?

"Веома ми је жао због свега што се догодило".

То ме је много погодило – тај мали дечак ми се извињавао због гомиле одраслих људи. И прво што је помислио било је како се ја осећам...

Рекао сам му: "Није важно. Хвала ти. Ћао".

То је дечији дух, то је оно што недостаје свету. Знам да се овакви инциденти не догађају само због боје коже, чујем и када прозивају неке моје саиграче на основу других ствари такође. Српске фудбалере називају "циганима", а Лоренца Инсињеа "наполитанским г**ном".

Морамо да настојимо да будемо бољи и да боље поступамо у оваквим ситуацијама. Када се незгода догоди, клубови издају само саопштење, и онда се она поново деси. Можемо да посведочимо како су решили ове проблеме у Енглеској. Када идентификују особу која је правила проблем – добије забрану уласка на стадион заувек.

Надам се да ће једног дана тако бити и у Италији. Такође, размишљам и о људима који то раде. Како их променити? Како допрети до њиховог срца?

Немам одговоре на ова питања. Све што могу је да испричам своју причу.

Својим пријатељима често кажем: "Ако ме гледате само као фудбалера, а не као "Малог Кулија", свог пријатеља, онда нисам успео у животу".

Одрастао сам у малом граду Сен Ди у Француској, пуном емиграната из Сенегала, Марока и Турске. Ми смо стигли из Сенегала, отац је избегао у Париз и радио седам дана недељно како би скупио довољно новца да доведе и моју мајку у Француску.

Први пут сам отишао у Сенегал када сам имао шест година и било је веома чудно видети како живе људи у другим деловима света. Сећам се да сам молио мајку да свој деци купимо патике како бисмо могли сви заједно да играмо фудбал.

Али, она ми је рекла: "Калиду, скини своје патике, и играј исто као и они". На крају сам то и урадио и тако је почела моја фудбалска прича.

У Француској смо сваког дана играли у парку поред наше куће на импровизованом терену. Прекидали су нас аутомобили који су пролазили, а у мом крају је било јако много имиграната, па смо сваког дана играли наше мало "Светско првенство" – Сенегал и Мароко, Турска и Француска,  Турска и Сенегал...

Било је то насеље у којем смо сви били сложни. Ако је мајци нешто било потребно, пошаље те код комшија, не у продавницу. Није било затворених врата, разумете?

Када бих отишао код пријатеља и упитао: "Да ли је Мохамед код куће", његова мајка би рекла: "Није, изашао је напоље, али ако ти се игра плејстешн, слободно уђи".

Играо сам као да сам у својој кући, и одмарао као да сам у својој кући, а ако би ме замолила да одем да купим хлеб, ја бих то и урадио као да ме је моја мајка замолила.

У оваквом окружењу, сваког пријатеља сматраш за брата. Било нас је црних, белих, Арапа, Африканаца, Муслимана, Хришћана, да – али сви смо били Французи. Ако смо били гладни сви смо заједно јели турске оброке, или смо одлазили на вечеру код мене кући да једемо традиционалну сенегалску храну...

Да, разликујемо се, али смо једнаки.

Када је Сенегал победио Француску на СП 2002. Сенегалци су се радовали, али су били толико срећни да су у исто време са њима славили и Турци, па чак и Французи. То је остало у мом сећању, то је драж фудбала, и то је био начин на који је наш комшилук функционисао.

Можеш имати све у животу – новац, скупа кола, али ничим не можеш купити пријатељство, породицу и спокој.

Из Меца сам отишао у белгијски Генк, а затим и у Наполи у Италији и научио сам многе језике и упознао различите људе. "Када знаш све језике, можеш да отвориш сва врата".

Пре него што сам стигао у Напуљ веома сам се плашио јер нисам знао језик и чуо сам да људи причају о мафији и криминалу који су тамо присутни. Никад нисам био тамо па нисам знао да ли говоре истину.

Када сам био у Генку, мој пријатељ Ахмед ми је једном дошао у посетуна неколико дана. Чекао сам га на железничкој станици и у једном тренутку ми је зазвонио телефон. Звао ме је непознат број.

Јавио сам се на енглеском језику и рекао: "Хало, ко је то?", а глас је рекао: "Здраво, овде је Рафа Бенитез". Рекао сам му: "Ахмеде, немој да ме за****ваш. Чекам те на станици", а затим сам прекинуо.

Поново ме је звао, а ја сам се већ изнервирао. Рекао сам: "Ахмеде, прекини. Чекам те, када стижеш?".

Он је опет рекао: "Хало, Рафа Бенитез је крај телефона". Поново сам му прекинуо везу.

Недуго након тога позвао ме је мој менаџер, упитао ме је како сам и да ли сам се чуо са Рафом Бенитезом из Наполија и обавестио ме је да ће ме овај назвати.

Зачуђено сам питао: "Молим?! Шалиш се са мном? Мислим да ме је управо звао, а ја сам мислио да је то мој пријатељ који се шали са мном"...

Након тога је мој менаџер назвао Бенитеза, рекао му шта се заправо десило и Рафа ме је поново назвао, а ја сам се јавио као да се ништа није десило. Поставио ми је бројна питања: о граду, девојци, животу, играчима... Почели смо разговор на енглеском, а завршили на француском. 

Рекао сам му да знам Хамшика, а истина је да нисам знао ништа о граду нити играчима, али сам знао ко је Рафа Бенитез и био сам импресиониран свиме што је рекао.

Одмах након тога сам назвао агента и рекао му да уради шта год само да потпишем уговор са Наполијем. То је било на зиму и није било довољно времена да потпишем до краја прелазног рока, па сам морао да сачекам лето како бих прешао у Италију.

Када сам дошао у клуб, Рафа ме је одмах извео на вечеру. Покупио је винске чаше са свих столова и почео да их врти наоколо како би ми објаснио тактику коју игра његов тим.

Након што је све то испричао, рекао ми је: "Сада ћеш морати брзо да научиш тактику и језик".

Неколико недеља након тога одвео ме је у собу за видео-анализу и пустио ми снимке мојих најбољих потеза. Питао сам га: "Допада Вам се то?", а он ми је рекао: "Немој више никад ово да радиш".

Збунио сам се и рекао: "Али, узео сам му лопту!"

Тешко је превести следеће што ми је рекао, али то је било мање-више следеће: "Ово је с**ње! Узео си је због своје снаге, а да је противник био паметнији, био би у невољи". Затим ми је показао снимак са једноставним потезима, то ме је збунило, али он ми је рекао да то треба да радим како бих био бољи играч.

Од доласка у Наполи сам то и постао, научио сам тактике светске класе и сазрео као фудбалер, и што је још важније – као човек.

Сада када се вратим кући у Француску, пријатељи ме не зову "Сенегалац" или "Француз", већ кажу: "О, па ево га Наполитанац".

Напуљ је град пун љубави, подсећа ме на Африку по својој "топлини". Људи желе да причају с тобом, да те дотакну. Није само да те поштују, већ те и воле. Откад сам овде, променио сам се као човек и уживам у миру који имам.

Сада ме можда познајете мало боље. Да, ја сам фудбалер. Да, ја сам црни фудбалер. Али ја нисам само то.

Ја сам Муслиман, Сенегалац, Фрацуз. Ја сам Наполитанац.

Ја сам отац.

Био сам у свим крајевима света, научио бројне језике и отворио многа врата. Имао сам довољно среће да зарадим много новца, али подсетићу вас на најважнију лекцију коју сам научио у животу.

Постоје три ствари на свету које новац не може да купи: пријатељство, породица и спокој.

То сам схватио још као дете у Сен Дију, а то је и ствар коју желим да разуме мој син. Надам се да ће ме људи памтити као таквог једнога дана.

Да, можда јесмо различити. Али, сви смо ми браћа.

Извор: мондо.рс