Прича: Мајорка пред вратима раја и пакла...

Сваки ће ваљда клуб на свету имати причу како је град у њега заљубљен, како не могу да живе без хука са стадиона, приповедаће о страсти, али тај је наратив мало теже извући када је стално сунчано, свуда су туристи и фудбал је, ето, помало забава. Зато нам се и допадала Мајорка, у свим тим сезонама које ће се заувек памтити, они су били вртлог радости и опуштености.

Фудбал 23.06.2019 | 14:47 Знамо, помислићете прво на оног хитрог Камерунца, отпадника из Реал Мадрида који ће им не једном наплатити то неповерење, али верујте, за све је крив Аријел Ибагаза.

Да није било њега – а једнако је лепо деловао на терену, онако омален, врашки надарен, најбољи Аргентинац којег се Аргентина стидела, за разлику од неких лоших којима се Аргентина поноси, као и на игри Цхампионсхип Манагер коју смо тих година бесомучно пикали – можда би и Мајорка, све са СамуеломЕтоом, остала тек успутни детаљ у сторијама о оној лудој Примери, у којој би се сваке године појавио неки нови “мали” клуб у чијим се играма могло уживати.

Имали смо тако Депортиво – а он чини половину повода овог текста – и Сосиједад, и Селту, и Виљареал, Алавес...

Мајорка је била нешто друго, помало нефудбалско поднебље које се неколико година блесавило са највећима, ноншалантно и баш зато успешно, а тај сићушни геније из црвених зграда Лануса био је епитом читавог клуба, не само зато што је дуги низ година био незамењива “десетка” и најбољи асистент.

Ибагаза је играо лењо, као да је све време на плажама Балеара, а не на терену. Полако залази сунце, точе се коктели и чују се неки латино-ритмови, обнажене цице крећу да увијају телима, док он пролази између два играча и опаљује шут који ће завршити у мрежи или у мору, свеједно.

Зато му нигде није било као на Мајорки, и зато ни њој није никад било тако лепо као када је плео Аријел Ибагаза.

Да је био Шпанац, можда би се звао Хуан Карлос Валерон – тако је било име човека којег је доведен да наследи у црвено-црном дресу – и био макар европски првак; овако је остао само тиха патња многима од нас.

Сваки ће ваљда клуб на свету имати причу како је град у њега заљубљен, како не могу да живе без хука са стадиона, приповедаће о страсти, али тај је наратив мало теже извући када је стално сунчано, свуда су туристи и фудбал је, ето, помало забава. Зато нам се и допадала Мајорка, у свим тим сезонама које ће се заувек памтити, они су били вртлог радости и опуштености.

Играли су лепршаво, нападачки, ваљда није ни могло другачије када ти на клупи седи Ектор Купер, а хватали су ту добру боју и Луис Арагонес и Грегорио Манзано; и по цену да заборавимо некога, пробаћемо сами да се сетимо ко је све играо за ту Мајорку, која је једне сезоне догурала до финала Купа победника купова, и то последњег.

Изгубили су од Лација, након што су се испрдали чак и са Челсијем, и то их можда чини још симпатичнијим.

Ибагаза, дакле, и Самуел Ето, центрирао би Јован Станковић, а у шпицу би био још један Аргентинац, ЛеоБјађини. Па Дани, и он ће отићи у Барселону. Енгонга и Иван Кампо, Карлос Роа на голу, Мигел Анхел Надал, тада много познатији од свог синовца, десни бек Лоран, па Нигеријац Финиди, касније наравно Венецуеланац Хуан Аранго и не толико успешна замена за Етоа, Пјер Вебо... Заборавићемо некога, али то није грешка, то и значи да их је било много.

Био је ту макар једне сезоне и Дијего Тристан, мада се зна за кога ће он навијати у реваншу који је пред нама и који може да одреди судбину оба ова клуба. Мајорке можда и јасније и озбиљније...

Данашња Мајорка, наравно, само је одсјај оне коју је предводио Аријел Ибагаза, мада у редовима, сем заборављеног Николе Стојиљковића (сигурно му то пада лакше овде него да је негде надомак Сибира?), имају углавном на клупи и момка који се зове некако обично шпански, као Хуан Серхио Лопез – шалимо се, стварно се зове Хуан Дијего Молина Мартинес – али којем на дресу пише, пазите сад, “Стоичков”.

Дечко је рођен пре 26 година, два дана након што је у Лиги шампиона Христо дао два гола Аустрији из Беча, други савршен, на врхунцу моћи; мада је вероватније да му се отац удварао мајци негде око првог Барсиног Купа шампиона.

Вратимо се још једном у будућност: Мајорка ће са Етоом и Ибагазом у пуном напону и након тог финала КПК проводити време у Европи, наступаће чак у Лиги шампиона и неће се обрукати, а негде на почетку миленијума стићи ће и први, засад и једини трофеј. Куп краља, никад слађе, после четири комада која су спаковали оном мало познатијем Реалу, мадридском.

Нису Балеари неко фудбалско поднебље, понављамо, да је народ сиромашан као што је био, па и хајде, али откако су се ту сјатили Енглези, Немци и остали бучни туристи, откако је Ибица постала, па, Ибица, тешко је са истом се страшћу посветити фудбалу, иако је било играча који су потекли одавде – последњи је, и то какав, Марко Асенсио...

Мајорки у неку руку није ни пристајало да буде стабилни, досадни прволигаш, и после неколико година таворења, чупања и врлудања, испали су у Сегунду, а потом и ранг испод, да играју под Палмом острвски дерби са Атлетико Балеаресом и да путују на стадионе на којима нема више од неколико хиљада душа.

Мајорка је некада била позната по томе што лако мења тренере, нико се није задржавао предуго, чак ни Ектор Купер, а онда је, као означена новчаница у много већој игри некретнина, мењала и власнике, све док није дошао конзорцијум на челу са Робертом Сарвером.

Плавушан из Тусона, Аризона, још један је Американац који је сем професионалног клуба у неком од америчких спортова одлучио да уложи и у “сокер”.

Власника Финикс Санса на ово је подговорио легендарни Стив Неш, и сам акционар на Сон Моиxу, али с Америма, знају то добро и навијачи Манчестер Јунајтеда и Роме и Арсенала с једне, и навијачи Ливерпула с друге стране, некад добијете посвећеност, професионализам и одмерене инвестиције, а некада шизофренију или пуко извлачење профита.

Роберт Сарвер засад се није показао као толико лош, након почетног посртања – недуго пошто је преузео стогодишњака Мајорка је завршила на зачељу Сегунде – али оно што о њему знају поклоници НБА не улива поверење у његову беневолентност.

На недавној листи 122 власника клубова у четири најважнија професионална спорта у САД, Сарвер је био 120. Не воле га навијачи, нема добар однос са играчима, а са људима које запошљава још мање, јер ноторно воли да се меша у све.

Колико је било храбро што је дао шансу нашем Игору Кокошкову, толико га се брзо и одрекао; укратко, није баш човек у чију дугорочну визију треба веровати, иако говори о изградњи новог стадиона који, за разлику од Сон Моиxа, неће имати проклету атлетску стазу.

Зато је предстојећи реванш за попуну Примере, након првог меча у Галицији, толико важан за Мајорку. Депортиво ће се вратити па ће се вратити, они су велико име, бивши шампиони, не може се Примера замислити дуго без њих, и ту структура у АПР-у и није толико важна. Мајорка може да настрада уколико Сарвер и Нешнађу неку удобнију плажу или исплативији бизнис од оног који могу да понуде острва.

Биће врашки тешко, после 0:2, али не би било лоше, и то говоримо као непристрасни посматрачи, не само зато што је Ибагаза био опак колико је био низак, да поново у елиту дође тај клуб који не хаје баш за резултате.

Клуб који има таман толико страсти да остане енергије за излазак у топлу ноћ Палма де Мајорке, и да њиме као у топлом расаднику, ничу или дефилују таленти, играчки и тренерски, па да после, поправљеног тена и са свешћу да је то неки живот који вреди живети, оду даље.

Извор: моззартспорт

Фото: Реутерс