Прича - финале ЛШ: Бајке су за дјецу...
. . . дај вечерас нешто за нас маторе и намрштене!
Фудбал 01.06.2019 | 12:10
Страх ме је, признаћу вам то из сунчане Иберије, која мирише на лето и на стрепњу, страх ме је од оног “записано је”, и од “ма мора, кад ти кажем” и од “они то заслужују”.
Хоћу једном да победи разум, рацио, бољи на папиру, да се на крају, када се укључе микрофони, зачује оно “па шта да вам кажем, све сте видели, објективно су бољи тим”.
Да због еуфорије не падне поново мрак на очи. Да се све не заврши громогласном тишином, од које пеку уши и једњак.
Бајке су за децу, дај вечерас нешто за нас маторе и намрштене.
Чекај, шта ће бити ово, је ли могуће да неко ко навија за Ливерпул – само вечерас или и иначе, свеједно – не би требало баш да ужива у паралелама и параболама? Зар није то онај клуб који се хвата за сламку, извлачи најбоље и најгоре из историје и грца од патетике?
Па, не. Не овог пута. Не ове суботе у Мадриду, не против Тотенхема.
Момци Маурисија Покетина можда нису најбоља европска прича ове године – она је, авај, била резервисана за дечаке којима је Лукас Моура сломио срце и младалачке снове док је виртуелна сказаљка узимала 96. минут у Амстердаму – али то да Ливерпул опет остане кратак за један уздисај, то би била.
Не желимо ништа овом приликом, ма било којом приликом, да одузмемо Тотенхему. Занемаримо велики и прелепи стадион који је Данијел Леви оставио као своју задужбину, они су шармантни уљез који је упао на журку и тотално одушевио све уштогљене госте.
Не довести никога скоро 18 месеци, а одржати и ниво игре и кремен у саставу, то је мајсторство, не, то је ингениозност Маурисија Покетина; и ако је некоме било дозвољено да прободе тог дивног амстердамског лептира таман када је требало да отплеше најшареније, онда су то они, онда је то он.
Лепи дечко Љоренте и његова магична задњица, Бразилац који је отеран из Пари Сен Жермена као недовољно велика звезда за тамошње егоисте, Енглез, једини прави нападач који три меча гледа са трибина због повреде, Јужнокорејац који је једина константа, упркос оној заврзлами са војним роком, Данац што игра вероватно своју последњу сезону у белом дресу с овим грбом пре него што упадне у бели дрес с једним познатијим грбом...
Да, да Тотенхем победи, био би то добар, сјајан, скоро савршен сценарио; да Ливерпул опет буде други, да опет буде замало, да се приближи толико да може да помирише славу, а да кисмет удеси да остану без онога што дуго чекају – и то на трећу деценију Хилзброа – то би било перфектно, нешто о чему би се причало и деценијама касније, и сви би се више сећали оне сезоне када је Ливерпул можда заслужио да буде први у Енглеској или у Европи, али је био други и сви су му се смејали.
Било би то и седмо узастопно финале које губи Јирген Клоп, у још једном покушају Ливерпула да се домогне шесте европске круне; и зар и то не би појачало симболику, па још на тридесету годишњицу трагедије на Хилзброу, па још после онаквих десет месеци у Премијер лиги?
Преокренути 0:3 из Барселоне, оливадити Бајерн у Минхену, изгубити тако лако и тако заслужено у Београду – да ли се икоме чини могуће да је, рецимо, онај уплашени локални дечак по имену Трент Александер-Арнолд, којем се дословно тресу гаће у полуделој београдској “рупи”, исти онај храбри, превејани, генијални локални дечак по имену Трент Александер-Арнолд? – па ипак проћи даље; и онда против Тотенхема, тима којег си савладао оба пута у првенству, просути шансу да се поново дичиш круном...
То би био Ливерпул, то би била прича за памћење, то би била бајка – нису све лепе и не завршавају се све женидбом младог принца – и зато нека нас заобиђе симболика овог топлог првог јуна у Шпанији, ако икако може.
Било је то у Кијеву прошле године, финале је можда дошло прерано, и наредног јутра све главе су биле погнуте и сви су ћутали и премотавали Рамоса и Каријуса и Бејла. И неко је, ваљда Јирген Клоп, рекао да ће пробати поново и доћи опет у финале, зрелији за један такав пораз, и тешко да му је ико веровао.
Хоће ли то искуство и жеља за осветом бити терет, таман колико и (не)заслужено остајање кратких рукава у Премијер лиги, и таман колико и чињеница да ова генерација (још) није освојила ништа?
И надамо се, хајде само кратко о томе, да нема потребе да цртамо да ово није никакво “финале Питера Крауча”, како су зли језици запалацали по друштвеним мрежама, вис-а-вис пројектованог, очекиваног и од доброг дела Европе прижељкиваног “Кројфовог финала” између Барселоне и Ајакса.
Нити да се предуго осврћемо на то да су у Лиги (европских) шампиона до саме завршнице стигли клуб који није освојио домаћу титулу 29 година и клуб који није освојио домаћу титулу 58 година, што по оним истим малициозним јединкама дезавуише и име и утицај такмичења.
Исти аргумент износили су, нека им је на душу, и бројни навијачи Ливерпула када је у Барселони играно финале између Манчестер Јунајтеда и Бајерна, пошто су прваци Енглеске и Немачке у лето 1998. били Арсенал односно Кајзерслаутерн; свега шест година касније, ниједан не би зуцнуо такву примедбу.
Сем што је Ливерпул победио актуелне прваке Француске, Немачке, Португала, Србије и Шпаније, а Тотенхем Холандије и Енглеске, факат је да су бројни клубови имали много прилика да спрече баш овакав развој догађаја, али Клоп, Покетино, онај горе и Ђини Вајналдум и глутеус лепог Нанда нису баш били расположени да им пруже то задовољство.
Па нека буде и због тога да је ова сезона, вероватно најбоља у Лиги шампиона коју смо имали прилике да гледамо, била ту да ствара и да руши бајке: Звездино помрачење Салцбурга, сазревање Ајаксове деце пред нашим очима, моћ и немоћ Кристијана Роналда, узлет и распад несуђеног домаћина Атлетика, Барселонин крах услед негативне селекције и позитивног поуздавања искључиво у Месија, Солскјерова шок-терапија која избезумљује шеике и Нејмара...
И нека буде да би још једна велика симболична утакмица била превише.
Нека буде да није “записано”, ни да је “суђено”, ни да “мора” – зар није сваки поклоник клуба са Енфилда оне вечери када је Рафа Бенитез укочио Манчестер Сити био убеђен да јесте “суђено” и да стварно “мора”? Па видите шта се десило! – нека буде да је Ливерпул искуснији, зајебанији састав од Тотенхема, да има више креативности, идеја, решења, жеље, више шутева, више голова, више среће; нека буде да су кладионице у праву што су ставиле мању квоту на тријумф Црвених.
Нека нас се ману бајке овог пута, и велике речи и велике судбине и велики наративи; то ћемо оставити за август, када крене нова сезона Премијер лиге, округло тридесета од последњег првенственог тријумфа.
Тад ћемо опет зазивати патетику, без бриге, имамо читаву годину да се опет ложимо и да опет кујемо снове.
А ове суботе нека победи разум, бољи на папиру, нека се на крају, када се укључе микрофони, а у позадини и даље буде одзвањало “Wе'ре невер гонна стоп”, види слегање раменима и једно “па шта да вам кажем, све сте видели, објективно су бољи тим”.
Извор: моззартспорт
Коментари / 0
Оставите коментар