Priča - finale LŠ: Bajke su za djecu...

. . . daj večeras nešto za nas matore i namrštene!

Fudbal 01.06.2019 | 12:10 Dosta više sa bajkama. Neka se u finalu Lige šampiona nosi simbolika, neka se primire narativi, neka nam izmakne makar jednom neka dobra priča, ona koja se pamti decenijama.

Strah me je, priznaću vam to iz sunčane Iberije, koja miriše na leto i na strepnju, strah me je od onog “zapisano je”, i od “ma mora, kad ti kažem” i od “oni to zaslužuju”.

Hoću jednom da pobedi razum, racio, bolji na papiru, da se na kraju, kada se uključe mikrofoni, začuje ono “pa šta da vam kažem, sve ste videli, objektivno su bolji tim”.

Da zbog euforije ne padne ponovo mrak na oči. Da se sve ne završi gromoglasnom tišinom, od koje peku uši i jednjak.

Bajke su za decu, daj večeras nešto za nas matore i namrštene.

Čekaj, šta će biti ovo, je li moguće da neko ko navija za Liverpul – samo večeras ili i inače, svejedno – ne bi trebalo baš da uživa u paralelama i parabolama? Zar nije to onaj klub koji se hvata za slamku, izvlači najbolje i najgore iz istorije i grca od patetike?

Pa, ne. Ne ovog puta. Ne ove subote u Madridu, ne protiv Totenhema.

Momci Maurisija Poketina možda nisu najbolja evropska priča ove godine – ona je, avaj, bila rezervisana za dečake kojima je Lukas Moura slomio srce i mladalačke snove dok je virtuelna skazaljka uzimala 96. minut u Amsterdamu – ali to da Liverpul opet ostane kratak za jedan uzdisaj, to bi bila.

Ne želimo ništa ovom prilikom, ma bilo kojom prilikom, da oduzmemo Totenhemu. Zanemarimo veliki i prelepi stadion koji je Danijel Levi ostavio kao svoju zadužbinu, oni su šarmantni uljez koji je upao na žurku i totalno oduševio sve uštogljene goste.

Ne dovesti nikoga skoro 18 meseci, a održati i nivo igre i kremen u sastavu, to je majstorstvo, ne, to je ingenioznost Maurisija Poketina; i ako je nekome bilo dozvoljeno da probode tog divnog amsterdamskog leptira taman kada je trebalo da otpleše najšarenije, onda su to oni, onda je to on.

Lepi dečko Ljorente i njegova magična zadnjica, Brazilac koji je oteran iz Pari Sen Žermena kao nedovoljno velika zvezda za tamošnje egoiste, Englez, jedini pravi napadač koji tri meča gleda sa tribina zbog povrede, Južnokorejac koji je jedina konstanta, uprkos onoj zavrzlami sa vojnim rokom, Danac što igra verovatno svoju poslednju sezonu u belom dresu s ovim grbom pre nego što upadne u beli dres s jednim poznatijim grbom...

Da, da Totenhem pobedi, bio bi to dobar, sjajan, skoro savršen scenario; da Liverpul opet bude drugi, da opet bude zamalo, da se približi toliko da može da pomiriše slavu, a da kismet udesi da ostanu bez onoga što dugo čekaju – i to na treću deceniju Hilzbroa – to bi bilo perfektno, nešto o čemu bi se pričalo i decenijama kasnije, i svi bi se više sećali one sezone kada je Liverpul možda zaslužio da bude prvi u Engleskoj ili u Evropi, ali je bio drugi i svi su mu se smejali.

Bilo bi to i sedmo uzastopno finale koje gubi Jirgen Klop, u još jednom pokušaju Liverpula da se domogne šeste evropske krune; i zar i to ne bi pojačalo simboliku, pa još na tridesetu godišnjicu tragedije na Hilzbrou, pa još posle onakvih deset meseci u Premijer ligi?

Preokrenuti 0:3 iz Barselone, olivaditi Bajern u Minhenu, izgubiti tako lako i tako zasluženo u Beogradu – da li se ikome čini moguće da je, recimo, onaj uplašeni lokalni dečak po imenu Trent Aleksander-Arnold, kojem se doslovno tresu gaće u poludeloj beogradskoj “rupi”, isti onaj hrabri, prevejani, genijalni lokalni dečak po imenu Trent Aleksander-Arnold? – pa ipak proći dalje; i onda protiv Totenhema, tima kojeg si savladao oba puta u prvenstvu, prosuti šansu da se ponovo dičiš krunom...

To bi bio Liverpul, to bi bila priča za pamćenje, to bi bila bajka – nisu sve lepe i ne završavaju se sve ženidbom mladog princa – i zato neka nas zaobiđe simbolika ovog toplog prvog juna u Španiji, ako ikako može.

Bilo je to u Kijevu prošle godine, finale je možda došlo prerano, i narednog jutra sve glave su bile pognute i svi su ćutali i premotavali Ramosa i Karijusa i Bejla. I neko je, valjda Jirgen Klop, rekao da će probati ponovo i doći opet u finale, zreliji za jedan takav poraz, i teško da mu je iko verovao.

Hoće li to iskustvo i želja za osvetom biti teret, taman koliko i (ne)zasluženo ostajanje kratkih rukava u Premijer ligi, i taman koliko i činjenica da ova generacija (još) nije osvojila ništa?

I nadamo se, hajde samo kratko o tome, da nema potrebe da crtamo da ovo nije nikakvo “finale Pitera Krauča”, kako su zli jezici zapalacali po društvenim mrežama, vis-a-vis projektovanog, očekivanog i od dobrog dela Evrope priželjkivanog “Krojfovog finala” između Barselone i Ajaksa.

Niti da se predugo osvrćemo na to da su u Ligi (evropskih) šampiona do same završnice stigli klub koji nije osvojio domaću titulu 29 godina i klub koji nije osvojio domaću titulu 58 godina, što po onim istim malicioznim jedinkama dezavuiše i ime i uticaj takmičenja.

Isti argument iznosili su, neka im je na dušu, i brojni navijači Liverpula kada je u Barseloni igrano finale između Mančester Junajteda i Bajerna, pošto su prvaci Engleske i Nemačke u leto 1998. bili Arsenal odnosno Kajzerslautern; svega šest godina kasnije, nijedan ne bi zucnuo takvu primedbu.

Sem što je Liverpul pobedio aktuelne prvake Francuske, Nemačke, Portugala, Srbije i Španije, a Totenhem Holandije i Engleske, fakat je da su brojni klubovi imali mnogo prilika da spreče baš ovakav razvoj događaja, ali Klop, Poketino, onaj gore i Đini Vajnaldum i gluteus lepog Nanda nisu baš bili raspoloženi da im pruže to zadovoljstvo.

Pa neka bude i zbog toga da je ova sezona, verovatno najbolja u Ligi šampiona koju smo imali prilike da gledamo, bila tu da stvara i da ruši bajke: Zvezdino pomračenje Salcburga, sazrevanje Ajaksove dece pred našim očima, moć i nemoć Kristijana Ronalda, uzlet i raspad nesuđenog domaćina Atletika, Barselonin krah usled negativne selekcije i pozitivnog pouzdavanja isključivo u Mesija, Solskjerova šok-terapija koja izbezumljuje šeike i Nejmara...

I neka bude da bi još jedna velika simbolična utakmica bila previše.

Neka bude da nije “zapisano”, ni da je “suđeno”, ni da “mora” – zar nije svaki poklonik kluba sa Enfilda one večeri kada je Rafa Benitez ukočio Mančester Siti bio ubeđen da jeste “suđeno” i da stvarno “mora”? Pa vidite šta se desilo! – neka bude da je Liverpul iskusniji, zajebaniji sastav od Totenhema, da ima više kreativnosti, ideja, rešenja, želje, više šuteva, više golova, više sreće; neka bude da su kladionice u pravu što su stavile manju kvotu na trijumf Crvenih.

Neka nas se manu bajke ovog puta, i velike reči i velike sudbine i veliki narativi; to ćemo ostaviti za avgust, kada krene nova sezona Premijer lige, okruglo trideseta od poslednjeg prvenstvenog trijumfa.

Tad ćemo opet zazivati patetiku, bez brige, imamo čitavu godinu da se opet ložimo i da opet kujemo snove.

A ove subote neka pobedi razum, bolji na papiru, neka se na kraju, kada se uključe mikrofoni, a u pozadini i dalje bude odzvanjalo “We're never gonna stop”, vidi sleganje ramenima i jedno “pa šta da vam kažem, sve ste videli, objektivno su bolji tim”.

Izvor: mozzartsport