Трој Дини искрен до коске: О оцу дилеру, о затвору...

. . . о Џек Данијелсу, грађевини и расизму. . .  Вотфордов нападач заиста је свашта прегурао преко главе.

Фудбал 14.05.2019 | 00:00 Има бољих нападача, али мало је играча који могу да испричају причу попут оне Троја Динија. Јер за разлику од многих асова, њему судбина као да је предвиђала некакве друге ствари, а не Премијер лигу. Приде, ни сам Дини није баш од оних који ће сад да потегне аргумент о “невероватној упорности“ и “истрајности воље“. Не, Дини ће на прву да призна да као клинац у лошем делу Бирмингема, као најстарије дете од петоро у породици, уопште није сањао о фудбалској каријери.

“То ми је само сметало док сам јурио девојке. Рођак Џо је био најготивнији тип у крају и сву су желели да буду као он. Имао је девојке које је хтео, могао је да ради шта хоће. А био је зидар. Па сам и ја одлучио да пређем у зидаре“, смеје се Дини на почетку разговора за Гардијан.

Срећом по фудбал, судбина је имала неке друге идеје од рада за недељну плату од 120 фунти. Мада није све изгледало тако дивно у младости. Отац је био дилер дроге, не крије до Дини.

“Да кажемо да је био добро познат на улици. Другачији је то стил живота, могао је да се прелије и на кућну атмосферу. Није било лако. Кад ми је било 10 година отац је и мајку и мене прилично озбиљно претукао. Био је љут, не знам баш због чега. Сећам се и долазака људи из социјалне службе да ме обиђу још док сам био шестогодишњак. Тад ми то није изгледало посебно важно, али сад схватам да ме је све то обликовало као човека, да ме је очврснуло. Морао сам да будем мушкарац у кући. Био сам конфликтан, непријатељски настројен, живот ме је натерао“, признаје 30-годишњи фудбалер.

Оца ипак никад није отписао. Напротив. Каже да му је био херој. Углавном се  понашао као и сваки други отац.

“Тек кад бисмо као породица изашли схватио бих ко је. Људи су се плашили да буду у његовом окружењу“.

Мајка је, каже даље, била светица која га је увек чувала. И даље живи у Бирмингему са Тројовомбаком, а он је редовно посећује. Сад је и лако. Није било увек. Већ са 16 година Дини је напустио школу да би са рођаком Џоом радио на грађевини. Знало се већ да је талентован фудбалер. Астон Вила га је звала у академију, али кад се није појавио на прва три тренинга добио је исписницу. Зашто се није појавио?

“Био сам љут док сам био млађи. Много сам и пио...“

О томе се прочуло тек касније. После фијаска са Вилом отишао је у аматерским Челмсли Таун, па 2007. у Валсал, а 2010. у Вотфорд. Писало се на почетку његове каријере да је пијан играо и неке утакмице?

“У најгорим периодима, био сам пијан сваки дан или барем четири или пет пута недељно. Попио  бих 15 ’џек данијелса’. Само сам хтео да се онесвестим. Нисам желео да размишљам, да бринем. Да се суочим са неким своји особинама које ми се нису допадале“.

Мало је недостајало и да све пукне: године 2012, баш након што је другу сезону у Вотфорду завршио као најбољи стрелац екипе, ухапшен је и осуђен на 10 месеци затворске казне зато што је у тучи шутнуо човека и поломио му вилицу.

“Фебруара 2012. оцу је дијагностификован рак једњака. То ме је баш пореметило. Изашао сам недуго потом, био на рођендану пријатеља. Повређен, бесан, превише сам пио, проводио време са људима који су били непријатељски настројени. И побио сам се. Та туча није ни требало да се деси. Ухапшен сам и онда судски процес док у исто време губим оца. Отац је умро у мају, сахранили смо га у јуну, а ја сам три дана касније отишао на робију“.

Живот се Динију обрнуо наопачке.

“Једног дана играш фудбал, мислиш да си краљ света, зарађујеш лову и сви те пријатељи воле, пет месеци касније идеш право у затвор“.

Испоставило се међутим да је затвор добро дошао Динију. Прекретница у животу.

“Због тога ко ми је отац, имао сам пријатеље у затвору и људе који су познавали мог оца, тако да сам био заштићен. Али да би ме пустили на основу доброг владања морао сам да идем на антиалкохоличарске састанке, курсеве о дроги, да посећујем психолога. Морао сам да говоримо. И то је учинило да се осећам добро. Први пут у животу нисам морао да глумим мачо мушкарца“.

На крају је одлежао само два месеца и малтене моментално постигао гол против Хадерсфилда. Наставио је да посећује психолога. Каже да му је много помогао, прво са тугом, па бесом, на крају и алкохолом. Мада га прошлост и даље прогони. Отац је умро са 47 година и Дини жели да што пре уради нешто битно у животу како га људи не би памтили само као фудбалера. Последњих месеци један је од најгласнијих говорника у борби против расизма на фудбалским теренима.

“За мене, то није игра... Кад вређаш мене или моју породицу ја морам да повучем одређене потезе како млади то не би видели и помисли да је све то нормално. Мене толико вређају по друштвеним мрежама, све пријављујем, а на крају добијем само одговор: ’мајмунски смајли није расизам’. Компаније које управљају друштвеним мрежама не размишљају о контексту“.

Коментаре на друштвеним мрежама одавно је забранио, али му у приватне поруке на дневној бази стиже на десетина претњи, увреда...

“Добијам и претње смрћу. Па чак и ако знаш да 98 одсто њих нису озбиљне мораш да бринеш због ова два одсто. Не смем то да игноришем због породице и деце“.

Због благих казни критикује и Фудбалски савез Енглеске и Уефу – истиче посебно и пример казне за Србију у висини од 80.000 евра због вређања Данија Роуза 2012. године – јер сматра да се тиме шаље порука да је расизам прихватљив. И медији томе доприносе.

“Ако би читао новине помислио би да сваки млади црнац у Лондону шета са капуљачом на глави и ножем у руци. Зато ми фудбалери имамо обавезу да говоримо о томе“.

Да ли је онда Трој Дини од робијаша постао узор?

“Не волим тај термин, а постоје и многи други, бољи људи мод мене да буду узори. Кад си узор људи само чекају да направиш грешку, а ја сам их већ направио довољно“.

Извор: моззартспорт

ФОТО: Реутерс