Troj Dini iskren do koske: O ocu dileru, o zatvoru...

. . . o Džek Danijelsu, građevini i rasizmu. . .  Votfordov napadač zaista je svašta pregurao preko glave.

Fudbal 14.05.2019 | 00:00 Ima boljih napadača, ali malo je igrača koji mogu da ispričaju priču poput one Troja Dinija. Jer za razliku od mnogih asova, njemu sudbina kao da je predviđala nekakve druge stvari, a ne Premijer ligu. Pride, ni sam Dini nije baš od onih koji će sad da potegne argument o “neverovatnoj upornosti“ i “istrajnosti volje“. Ne, Dini će na prvu da prizna da kao klinac u lošem delu Birmingema, kao najstarije dete od petoro u porodici, uopšte nije sanjao o fudbalskoj karijeri.

“To mi je samo smetalo dok sam jurio devojke. Rođak Džo je bio najgotivniji tip u kraju i svu su želeli da budu kao on. Imao je devojke koje je hteo, mogao je da radi šta hoće. A bio je zidar. Pa sam i ja odlučio da pređem u zidare“, smeje se Dini na početku razgovora za Gardijan.

Srećom po fudbal, sudbina je imala neke druge ideje od rada za nedeljnu platu od 120 funti. Mada nije sve izgledalo tako divno u mladosti. Otac je bio diler droge, ne krije do Dini.

“Da kažemo da je bio dobro poznat na ulici. Drugačiji je to stil života, mogao je da se prelije i na kućnu atmosferu. Nije bilo lako. Kad mi je bilo 10 godina otac je i majku i mene prilično ozbiljno pretukao. Bio je ljut, ne znam baš zbog čega. Sećam se i dolazaka ljudi iz socijalne službe da me obiđu još dok sam bio šestogodišnjak. Tad mi to nije izgledalo posebno važno, ali sad shvatam da me je sve to oblikovalo kao čoveka, da me je očvrsnulo. Morao sam da budem muškarac u kući. Bio sam konfliktan, neprijateljski nastrojen, život me je naterao“, priznaje 30-godišnji fudbaler.

Oca ipak nikad nije otpisao. Naprotiv. Kaže da mu je bio heroj. Uglavnom se  ponašao kao i svaki drugi otac.

“Tek kad bismo kao porodica izašli shvatio bih ko je. Ljudi su se plašili da budu u njegovom okruženju“.

Majka je, kaže dalje, bila svetica koja ga je uvek čuvala. I dalje živi u Birmingemu sa Trojovombakom, a on je redovno posećuje. Sad je i lako. Nije bilo uvek. Već sa 16 godina Dini je napustio školu da bi sa rođakom Džoom radio na građevini. Znalo se već da je talentovan fudbaler. Aston Vila ga je zvala u akademiju, ali kad se nije pojavio na prva tri treninga dobio je ispisnicu. Zašto se nije pojavio?

“Bio sam ljut dok sam bio mlađi. Mnogo sam i pio...“

O tome se pročulo tek kasnije. Posle fijaska sa Vilom otišao je u amaterskim Čelmsli Taun, pa 2007. u Valsal, a 2010. u Votford. Pisalo se na početku njegove karijere da je pijan igrao i neke utakmice?

“U najgorim periodima, bio sam pijan svaki dan ili barem četiri ili pet puta nedeljno. Popio  bih 15 ’džek danijelsa’. Samo sam hteo da se onesvestim. Nisam želeo da razmišljam, da brinem. Da se suočim sa nekim svoji osobinama koje mi se nisu dopadale“.

Malo je nedostajalo i da sve pukne: godine 2012, baš nakon što je drugu sezonu u Votfordu završio kao najbolji strelac ekipe, uhapšen je i osuđen na 10 meseci zatvorske kazne zato što je u tuči šutnuo čoveka i polomio mu vilicu.

“Februara 2012. ocu je dijagnostifikovan rak jednjaka. To me je baš poremetilo. Izašao sam nedugo potom, bio na rođendanu prijatelja. Povređen, besan, previše sam pio, provodio vreme sa ljudima koji su bili neprijateljski nastrojeni. I pobio sam se. Ta tuča nije ni trebalo da se desi. Uhapšen sam i onda sudski proces dok u isto vreme gubim oca. Otac je umro u maju, sahranili smo ga u junu, a ja sam tri dana kasnije otišao na robiju“.

Život se Diniju obrnuo naopačke.

“Jednog dana igraš fudbal, misliš da si kralj sveta, zarađuješ lovu i svi te prijatelji vole, pet meseci kasnije ideš pravo u zatvor“.

Ispostavilo se međutim da je zatvor dobro došao Diniju. Prekretnica u životu.

“Zbog toga ko mi je otac, imao sam prijatelje u zatvoru i ljude koji su poznavali mog oca, tako da sam bio zaštićen. Ali da bi me pustili na osnovu dobrog vladanja morao sam da idem na antialkoholičarske sastanke, kurseve o drogi, da posećujem psihologa. Morao sam da govorimo. I to je učinilo da se osećam dobro. Prvi put u životu nisam morao da glumim mačo muškarca“.

Na kraju je odležao samo dva meseca i maltene momentalno postigao gol protiv Hadersfilda. Nastavio je da posećuje psihologa. Kaže da mu je mnogo pomogao, prvo sa tugom, pa besom, na kraju i alkoholom. Mada ga prošlost i dalje progoni. Otac je umro sa 47 godina i Dini želi da što pre uradi nešto bitno u životu kako ga ljudi ne bi pamtili samo kao fudbalera. Poslednjih meseci jedan je od najglasnijih govornika u borbi protiv rasizma na fudbalskim terenima.

“Za mene, to nije igra... Kad vređaš mene ili moju porodicu ja moram da povučem određene poteze kako mladi to ne bi videli i pomisli da je sve to normalno. Mene toliko vređaju po društvenim mrežama, sve prijavljujem, a na kraju dobijem samo odgovor: ’majmunski smajli nije rasizam’. Kompanije koje upravljaju društvenim mrežama ne razmišljaju o kontekstu“.

Komentare na društvenim mrežama odavno je zabranio, ali mu u privatne poruke na dnevnoj bazi stiže na desetina pretnji, uvreda...

“Dobijam i pretnje smrću. Pa čak i ako znaš da 98 odsto njih nisu ozbiljne moraš da brineš zbog ova dva odsto. Ne smem to da ignorišem zbog porodice i dece“.

Zbog blagih kazni kritikuje i Fudbalski savez Engleske i Uefu – ističe posebno i primer kazne za Srbiju u visini od 80.000 evra zbog vređanja Danija Rouza 2012. godine – jer smatra da se time šalje poruka da je rasizam prihvatljiv. I mediji tome doprinose.

“Ako bi čitao novine pomislio bi da svaki mladi crnac u Londonu šeta sa kapuljačom na glavi i nožem u ruci. Zato mi fudbaleri imamo obavezu da govorimo o tome“.

Da li je onda Troj Dini od robijaša postao uzor?

“Ne volim taj termin, a postoje i mnogi drugi, bolji ljudi mod mene da budu uzori. Kad si uzor ljudi samo čekaju da napraviš grešku, a ja sam ih već napravio dovoljno“.

Izvor: mozzartsport

FOTO: Reuters