Прича: Не, никад нећемо престати да причамо о овоме!
Међу сваким тим компанијем који га завали да ти сруши снове, нађе се и понеки драгуљ, као оно кад у трзај главом Ђинија Вајналдума уђе дух Стивена Џерарда.
Фудбал 08.05.2019 | 23:10
Од оних чувених пет новинарских питања, знаш само одговор на “Зашто”, он је очигледан, остало ти бежи као Трент Александар-Арнолд, дете тог града, кад утекне по десној аут-линији пре него што превари цео свет и једну Барселону.
Зато што Енфилд. Зато што европско племство, од Била Шенклија, преко Боба Пејслија. Зато што од Париза па до Турске. Зато што Вирџил ван Дајк, и нека му се сад смеје Рио Фердинанд ако има образа.
Зато што она песма, о томе да се не треба плашити мрака.
Зато што Јирген Клоп.
Зато што – Ливерпул.
Јер сматрати, мислити, писати о Ливерпулу, сањати о њему, то значи да сте спремни да знане и незнане варијанте суза, пораза, туге, преточите у још једну патетику о томе како ће се некада, на крају олује, можда појавити златно небо. А никако да га угледате, као што Луис Суарез није могао да види Алисона ни да испуни своје обећање о нерадовању ако га спакује испод Копа.
Океј, међу сваким тим компанијем који га завали да ти сруши снове, нађе се и понеки драгуљ, као оно кад у трзај главом Ђинија Вајналдума уђе дух Стивена Џерарда са стадиона Ататурк.
Наплати вам тај клуб мало и среће, понуди вам зрно утехе и ви се, као и сваки очајник, ухватите за њега, до наредног срцолома, до наредног тренутка када ћете опет слушати оно о лузерима и морати с киселим осмехом да опет објасните људима да сте углавном све то чули, и да вам је кожа већ очврснула, као цеваница Џејмса Милнера којом украде драгоцених двадесетак секунди.
Али на то смо навикли, то знамо, да патимо и тугујемо и говоримо “ох, па добро, али видећете ви следеће сезоне”, и опет, и опет, и опет; на ово помало нисмо, као што осовина Бускетс-Ракитић није навикла да буде толико неприметна.
Дешава се превише ретко, та црвена фудбалска лопта као комета протутњи у нередовним интервалима, и онда те остави да гуташ ту космичку прашину, и нисмо сигурни шта сад да радимо са свим овим. Добро, сем да се смејемо, као што се зацениш Ђордију Алби што му се тресу гаће од атмосфере и прави две грешке за прва два гола.
Да ли је, када смо већ поменули ту митску утакмицу, да ли је бласфемично рећи да је ово било веће од Истанбула? Резултатски можда не, ипак је оно било финале, али фудбалски? Имало би сасвим довољно аргумената да се победи у тој расправи.
На Босфору, против моћног Милана, тамо су само богови могли обећати сребрнину. Нису ту била чиста посла, Анћелоти и његова савршена машина упали су у некакав вортекс који се не би поновио за милион, билион, трилион година.
Овог маја, Ливерпул није само окренуо 3:0 и победио без пенала и без Дудековог имитирања Гробелара.
Ливерпул је надјачао, надиграо, па и понизио Барселону, и морали бисмо да будемо грозни па да кажемо да је то учинио са другим, са “шњ” тимом.
Каква би то неправда била према Ђердану Шаћирију који, закржљао од нерабљења и, искрено, не баш калибар за тако велики клуб, после преплашеног првог полувремена шаље баш онакав центаршут за 3:0; или према Дивоку Оригију којег надобудни Пике у неком тренутку стварно почиње да се плаши.
И било је на Енфилду. Баш тамо где се од незаборавних Интера шездесетих и Сент Етјена седамдесетих, током недеље, са упаљеним рефлекторима, не играју обичне утакмице; да подсети све – рецимо, оне који имају дигиталне заставе – да је модерни фудбал можда умро у Енглеској, нестао као Кутињо на трави коју је некада тако лепо умео да запали, али ево га, живне некад на митском стадиону одакле је све почело, као далеки наклон прецима и романсама.
Као Енди Робертсон, бек старог кова, који сваки пут уради праву ствар, чак и кад се повреди на истеку првог полувремена.
Морало је бити на Енфилду.
И морало је бити мало правде, ма колико нас је навикао Ливерпул да је дотична госпођа слепа као ЕрнестоВалверде који губи конце ако их је икада и држао; јер није реално, није могуће, да се оваква сезона, с једним поразом у лиги, са европском одисејом, заврши у тоталном антиклимаксу.
Хоћемо, онда, мало и о Премијер лиги, тој рак-рани сваког Скаузера, а оних усвојених посебно?
Ова победа над Барселоном, и то не само зато што сада говоримо и о једном Каталонцу, има додатну вредност.
Чудесним тријумфом на Енфилду Ливерпул се сасвим лепо помокрио на параду Пепа Гвардиоле, унапред увежбану и заказану за сунчани Брајтон на југу Енглеске у недељу око 17 часова.
Супер је то, и остаје бол и рупа која ће чекати, и чекати, и чекати да буде заптивена, али коме је сад толико битно што ће момци у светлоплавом одбранити титулу, сем џеповима окорелих и недавно стекнутих навијача Ситија?
Ово је веће и од Премијер лиге, о овоме ће говорити Европа, о овоме ће говорити и историја и свако ко ишта зна о фудбалу, чак и пошто се неки мутни шеик одавно засити своје последње куртизане.
(Добро, ако Сити баш баш, али оно баш баш буде хтео да преда титулу куририма по имену Глен Мареј и КрисХјутон, узећемо је; но то стварно, у овом тренутку, у сваком тренутку, није толико важно. И то је Ливерпул.)
А да, само да знате, нервираћемо вас још више. И овај долепотписани и сви они у коментарима, још мало испод. Бићемо тотално несносни. Бићемо ужасно напорни. Бићемо страшно упорни и уживаћемо у сваком тренутку. Тртљаћемо о Клопу, о ноћима на Енфилду, о црвеној породици, о томе шта значи бити другачији, о “тхис меанс море”, о томе да постоје, ето, неки дани када те ни Данијел Стариџ не нервира.
А кад нам оно спочитавате да живимо у прошлости, ми ћемо вам рећи да ми ту прошлост стварамо изнова.
Не, хвала на питању, никад нећемо заћутати о Истанбулу, ни о Дортмунду, ни о Барселони.
Ово синоћ, ово није само још једна утакмица коју навијачи Ливерпула неће заборавити. Ово је утакмица коју вам навијачи Ливерпула неће дозволити да заборавите.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Реутерс
Коментари / 0
Оставите коментар