Интервју - Василије Пушица: Желим што више сезона у Партизану!

“Када сам имао 15-16 година био сам очајан шутер, ха-ха. Нисам могао да погодим ништа за три поена. Све се завршавало полудистанцом или продорима. Неки тренери су ми говорили - ´Никада нећеш постати добар шутер´. Напорним радом, сатима и сатима шутирања, понављањима, дошао сам до нивоа да људи шут за три поена виде као једно од мојих најјачих оружја”.

Кошарка 05.05.2019 | 23:47
Интервју - Василије Пушица: Желим што више сезона у Партизану!
Дошао је тихо и одмах се свидео Партизановцима. Тако можемо да дефинишемо досадашњи мандате Василија Пушице у црно-белом. Већ на дебију дао је 22 поена Меги, избушио је мрежицу са четири тројке из пет покушаја. Помислили су многи - ево га прави шутер у црно-белом.

Занимљиво, Пушица у разговору за МОЗЗАРТ Спорт открива да је био толико лош шутер да су му тренери говорили да никада неће бити добар тројкаш. Прича о свом животном и кошаркашком путу, о томе како је “пикао” баскет с Андре Милером и Џимијем Батлером, о евролигашким утакмицама Партизана и идолима у црно-белом и жељи да остане у београдском клубу. На дуже стазе. И све време одаје утисак мирног и васпитаног момка.

Многима је Пушица непознат играч јер се калио у САД-у, зато смо решили да последње појачање Партизана мало боље представимо из различитих углова кроз интервју.

Кошарку је почео да игра у локалном клубу на Новом Београду у Павиљонима, после тога је ушао у озбиљнију причу тако што је прешао у Земун где је рецимо делио свлачионицу са данашњим саиграчем Радетом Загорцем. Одатле је уследио Партизан у јуниорима (играо Евролигу и био првак Србије), па колеџ, па поново Партизан.

Што значи да Пушици црно-бели дрес није стран.

"Наравно. Цео живот на Новом Београду, доста сам утакмица гледао у чувеној Хали Спортова. Знам историју клуба. И као клинац сам гледао евролигашке утакмице. Увек ми је била жеља да заиграм за Партизан", каже Пушица за МОЗЗАРТ Спорт.

Ко ти је од играча у то време остао у сећању. Које си утакмице гледао?

"Све, од почетка. Први који је остао упамћен ми је Милош Вујанић. А после, играч који је свакако оставио највећи траг за мене је Богдан Богдановић. То је време када сам имао 16-17 година, када сам улазио у први тим. Вујанић па после њега Богдан. Покушавао сам да скинем потезе Богдановића, било је за мене уживање гледати га. Поготово та финална серија... Када се помене Партизан, први играч који ми падне на памет је Богдан".

Видиш ли себе у његовом стилу игре?

"Сигурно, играмо сличну позицију, имамо сличан стил, само што, наравно, он је већ у мојим годинама играо Евролигу, био у Фенербахчеу. Тешко је поредити ниво игре, али свакако да нападачки доста ствари радим на сличан начин. Има доста сличности".

Да рашчистимо још једну ствар - да ли је Пушица плеј или бек?

Где себе види више? Против Тамиша у последњој деоници си  показао да ти позиција један добро стоји.

"У целој мојој каријери на колеџу и пре тога сам играо на позицији један. У последњих шест година сам надоградио шут за три поена и са својом висином могу да играм обе позиције. Стварно ми је свеједно, на тренеру је да одлучи, добро се осећам на обе позиције, али сам више времена провео играјући плеја".

Делује да си се већ у прве две утакмице лепо уклопио у екипу? Што показују и бројке - у првој утакмици 22 поена, у другој девет за 17 минута.

“Да. Олакшавајућа околност је што знам већину момака. Са Радетом се дружим десетак година и од Земуна је наше пријатељство било све веће. Играо сам са доста момака. Са Огњеном Јарамазом сам играо у репрезентацији, знам Николу Јанковића, доста њих знам из Београда, виђао сам их и на тренинзима и по граду”.

А тренер Андреа Тринкијери? Није тајна да сви играчи имају велико поштовање према италијанском стручњаку. Пушица нам каже да је разговор са шефом стручног штаба био пресудан када је долазио међу црно-беле.

“За ово кратко време сам могао да се уверим колико пажње посвећује детаљима, ништа не може да му промакне на тренингу. Брине о сваком играчу исто. Са свима разговара пре и после тренинга. Прича о томе где су ствари где могу да напредујем. Презадовољан сам, ту су и два врхунска помоћника, чак сам тренирао са Ацом Матовићем и то је још један плус”.

Пушица је био дуго у САД-у, дошао је из Србије. Рекло би се да је "спојио" две најјаче земље у кошарци на свету, јер се ради о шампиону и вицешампиону и Светског првенства и Олимпијских игара.

Шта је тамо научио и у кошарци, али и ван ње?

“Научио сам да све долази јаким радом. Да без тога, у било којој сфери, да ли је то кошарка или област којом се бавиш и коју проучаваш, да таленат није толико битан већ напоран рад. Можда је тамо више прилика, мало поштенији систем, али тамо је велика конкуренција. И у учионици и на терену”.

Пушицу многи виде као доброг шутера, посебно после прве утакмице. Нови кошаркаш Партизана нам открива да то није увек био случај. Тачније, да је у тројкама пре био очајан.

“Шут је нешто на чему сам ја, ето… Када сам имао 15-16 година био сам очајан шутер, ха-ха. Нисам могао да погодим ништа за три поена. Све се завршавало полудистанцом или продорима. Неки тренери су ми говорили - ´Никада нећеш постати добар шутер´. Напорним радом, сатима и сатима шутирања, понављањима, дошао сам до нивоа да људи шут за три поена виде као једно од мојих најјачих оружја. То је прави доказ да се све може постићи јаким и паметним радом”.

Како је дошло до Партизана. Када се појавила идеја, да ли си одмах прихватио?

“Мени је одувек била идеја да се вратим у Партизан, у свој родни град, био сам шест година у Америци, далеко од куће. Била ми је жеља да се вратим у Партизан, у клуб одакле сам и отишао у САД. Намерно сам ове године оставио само један предмет у школи, завршио сам у марту, и увек ми је била опција да већ у априлу, мају кренем, а не да чекам септембар. Партизан ме је позвао не толико раније него што сам и дошао, седам до десет дана. Нисам пуно размишљао. Разговор са тренером Тринкијеријем ми је био довољан да се одлучим и да будем овде до краја сезоне уз могућност останка и следеће”.

То од клуба зависи, али и од тебе?

“И једна и друга страна треба да нађу заједнички језик, али ја имам жељу да останем овде и да играм. Што више сезона. Волим овај град, волим овај клуб,лепо се осећам овде. Не бих имао ништа против да останем у Партизану наредних година”.

Како је вратити се овде из САД-а, да ли ти је лакше, теже, први меч и 22 поена?

“Било је позитивне треме, много мојих пријатеља су навијачи Партизана. Али не нешто да сам био нервозан, али све је нестало првим кошем. Промашио сам онај први шут, био је добар шут, нисам се уплашио, али једноставно сам пребацио обруч. Али, не размишљам никада о промашајима. После ми се све отворило. Лепо се осећам. Много пута сам долазио у Пионир да гледам Партизан као мали. Прошле године сам долазио, ове сезоне сам пратио. Много тога ми је познато. Нисам никада играо, али знам како све функционише и у Партизану и нашој кошарци. Није ми све било страно”.

Судбина је рекла своје - као мали је гледао Новицу Величковића, а сада дели свлачионицу са њим…

“Новица је легенда клуба. Он је као млади играч оставио велики траг. Био је најперспективнији млади играч Евролиге. То су били они златни дани са њим, Тепићем и Трипковићем. Чувени ТНТ. Имати њега као он, доста је укључен, помаже доста, ван терена, у свлачионици”.

И после Тамиша је одржао капитен говор којим је желео да објасни саиграчима неке ствари.

“Са разлогом. С пуним правим је одржао говор. Због тога је Новица - Новица, прави капитен. Даје нам пример како треба да се понашамо, с којим приступом да улазимо у утакмице. Србија је земља кошарке, сви ови момци играју дуго… Ми овде у Србији за разлику од Америке играмо на “главу”, и она побеђује. Кошарка је више од 50% у менталном аспекту. Тамиш је добра школа за наставак Суперлиге. Они сви играју једном или два пута против Партизана, то им је утакмица године, то морамо да знамо”.

Помињао си Вујанића, Богдановића и Величковића… Јеси ли успео да упознаш неког “већег” кошаркаша док си био у САД?

“Јесам. Ишао сам на доста утакмица колеџ кошарке, а што се тиче НБА, иако сам живео у Бостону, из неког разлога, то се многи чуде, нисам отишао на утакмицу. Што се тиче играча, можда ћу неког заборавити, али док сам био на Сан Дијегу, свако лето сам играо баскет са Андре Милером, те “пик ап” баскете, где ме је он доста научио. Тренирао сам много. Он живи преко лета у Сан Дијегу и свако лето је долазио да игра са нама”.

Како сте играли, шта те је научио? Знамо какав је то играч био и то на истој позицији коју ти играш.

“Пет на пет, један на један, чували смо се доста. Доста смо разговарали. Јако је скроман момак, нема неки став као што мисле о НБА играчима”.

Сећамо се ми Андре Милера из Индијанаполиса, а и он нас изгледа…

“Ха-ха, играо је у Индијанаполису, причали смо. Шта да каже, изгубили су ту утакмицу, није му то у најбољем сећању и то, али он јако поштује наше играче, нашу школу. Дејан Бодирога, Дивац, Стојаковић, Гуровић, то су све легенде. О њима сви знају и тамо и овде”.

И није играо Пушица само против Милера. Била је ту и једна актуелна НБА звезда, Џими Батлер, кошаркаш Филаделфије.

“И он је дошао једном. Ту сам можда први пут видео звезду, колико је врхунски играч. Али, какво је то тело! Колико је то на другом нивоу од свих нас! Невиђено. Нисмо толико причали, али играо сам с њим, против њега, и то је било лепо искуство. А видиш и да ниси толико баш далеко... Јесте он то све, али био сам у стању да играм, да будем на терену, не игра он неки други спорт. Све те ствари помажу да се лепо осећаш после тога”.

За хобије није било времена поред учења и тренинга, а Пушица за крај разговора каже да гледа буквално све утакмице које може из свих јачих лига, да му је кошарка и посао, али да је гледа као и хоби и да би волео да се бави њом и после завршетка играчке каријере.

А, она је, заправо, тек почела.

Извор: моззартспорт

Коментари / 0

Оставите коментар