Intervju - Vasilije Pušica: Želim što više sezona u Partizanu!

“Kada sam imao 15-16 godina bio sam očajan šuter, ha-ha. Nisam mogao da pogodim ništa za tri poena. Sve se završavalo poludistancom ili prodorima. Neki treneri su mi govorili - ´Nikada nećeš postati dobar šuter´. Napornim radom, satima i satima šutiranja, ponavljanjima, došao sam do nivoa da ljudi šut za tri poena vide kao jedno od mojih najjačih oružja”.

Košarka 05.05.2019 | 23:47 Došao je tiho i odmah se svideo Partizanovcima. Tako možemo da definišemo dosadašnji mandate Vasilija Pušice u crno-belom. Već na debiju dao je 22 poena Megi, izbušio je mrežicu sa četiri trojke iz pet pokušaja. Pomislili su mnogi - evo ga pravi šuter u crno-belom.

Zanimljivo, Pušica u razgovoru za MOZZART Sport otkriva da je bio toliko loš šuter da su mu treneri govorili da nikada neće biti dobar trojkaš. Priča o svom životnom i košarkaškom putu, o tome kako je “pikao” basket s Andre Milerom i Džimijem Batlerom, o evroligaškim utakmicama Partizana i idolima u crno-belom i želji da ostane u beogradskom klubu. Na duže staze. I sve vreme odaje utisak mirnog i vaspitanog momka.

Mnogima je Pušica nepoznat igrač jer se kalio u SAD-u, zato smo rešili da poslednje pojačanje Partizana malo bolje predstavimo iz različitih uglova kroz intervju.

Košarku je počeo da igra u lokalnom klubu na Novom Beogradu u Paviljonima, posle toga je ušao u ozbiljniju priču tako što je prešao u Zemun gde je recimo delio svlačionicu sa današnjim saigračem Radetom Zagorcem. Odatle je usledio Partizan u juniorima (igrao Evroligu i bio prvak Srbije), pa koledž, pa ponovo Partizan.

Što znači da Pušici crno-beli dres nije stran.

"Naravno. Ceo život na Novom Beogradu, dosta sam utakmica gledao u čuvenoj Hali Sportova. Znam istoriju kluba. I kao klinac sam gledao evroligaške utakmice. Uvek mi je bila želja da zaigram za Partizan", kaže Pušica za MOZZART Sport.

Ko ti je od igrača u to vreme ostao u sećanju. Koje si utakmice gledao?

"Sve, od početka. Prvi koji je ostao upamćen mi je Miloš Vujanić. A posle, igrač koji je svakako ostavio najveći trag za mene je Bogdan Bogdanović. To je vreme kada sam imao 16-17 godina, kada sam ulazio u prvi tim. Vujanić pa posle njega Bogdan. Pokušavao sam da skinem poteze Bogdanovića, bilo je za mene uživanje gledati ga. Pogotovo ta finalna serija... Kada se pomene Partizan, prvi igrač koji mi padne na pamet je Bogdan".

Vidiš li sebe u njegovom stilu igre?

"Sigurno, igramo sličnu poziciju, imamo sličan stil, samo što, naravno, on je već u mojim godinama igrao Evroligu, bio u Fenerbahčeu. Teško je porediti nivo igre, ali svakako da napadački dosta stvari radim na sličan način. Ima dosta sličnosti".

Da raščistimo još jednu stvar - da li je Pušica plej ili bek?

Gde sebe vidi više? Protiv Tamiša u poslednjoj deonici si  pokazao da ti pozicija jedan dobro stoji.

"U celoj mojoj karijeri na koledžu i pre toga sam igrao na poziciji jedan. U poslednjih šest godina sam nadogradio šut za tri poena i sa svojom visinom mogu da igram obe pozicije. Stvarno mi je svejedno, na treneru je da odluči, dobro se osećam na obe pozicije, ali sam više vremena proveo igrajući pleja".

Deluje da si se već u prve dve utakmice lepo uklopio u ekipu? Što pokazuju i brojke - u prvoj utakmici 22 poena, u drugoj devet za 17 minuta.

“Da. Olakšavajuća okolnost je što znam većinu momaka. Sa Radetom se družim desetak godina i od Zemuna je naše prijateljstvo bilo sve veće. Igrao sam sa dosta momaka. Sa Ognjenom Jaramazom sam igrao u reprezentaciji, znam Nikolu Jankovića, dosta njih znam iz Beograda, viđao sam ih i na treninzima i po gradu”.

A trener Andrea Trinkijeri? Nije tajna da svi igrači imaju veliko poštovanje prema italijanskom stručnjaku. Pušica nam kaže da je razgovor sa šefom stručnog štaba bio presudan kada je dolazio među crno-bele.

“Za ovo kratko vreme sam mogao da se uverim koliko pažnje posvećuje detaljima, ništa ne može da mu promakne na treningu. Brine o svakom igraču isto. Sa svima razgovara pre i posle treninga. Priča o tome gde su stvari gde mogu da napredujem. Prezadovoljan sam, tu su i dva vrhunska pomoćnika, čak sam trenirao sa Acom Matovićem i to je još jedan plus”.

Pušica je bio dugo u SAD-u, došao je iz Srbije. Reklo bi se da je "spojio" dve najjače zemlje u košarci na svetu, jer se radi o šampionu i vicešampionu i Svetskog prvenstva i Olimpijskih igara.

Šta je tamo naučio i u košarci, ali i van nje?

“Naučio sam da sve dolazi jakim radom. Da bez toga, u bilo kojoj sferi, da li je to košarka ili oblast kojom se baviš i koju proučavaš, da talenat nije toliko bitan već naporan rad. Možda je tamo više prilika, malo pošteniji sistem, ali tamo je velika konkurencija. I u učionici i na terenu”.

Pušicu mnogi vide kao dobrog šutera, posebno posle prve utakmice. Novi košarkaš Partizana nam otkriva da to nije uvek bio slučaj. Tačnije, da je u trojkama pre bio očajan.

“Šut je nešto na čemu sam ja, eto… Kada sam imao 15-16 godina bio sam očajan šuter, ha-ha. Nisam mogao da pogodim ništa za tri poena. Sve se završavalo poludistancom ili prodorima. Neki treneri su mi govorili - ´Nikada nećeš postati dobar šuter´. Napornim radom, satima i satima šutiranja, ponavljanjima, došao sam do nivoa da ljudi šut za tri poena vide kao jedno od mojih najjačih oružja. To je pravi dokaz da se sve može postići jakim i pametnim radom”.

Kako je došlo do Partizana. Kada se pojavila ideja, da li si odmah prihvatio?

“Meni je oduvek bila ideja da se vratim u Partizan, u svoj rodni grad, bio sam šest godina u Americi, daleko od kuće. Bila mi je želja da se vratim u Partizan, u klub odakle sam i otišao u SAD. Namerno sam ove godine ostavio samo jedan predmet u školi, završio sam u martu, i uvek mi je bila opcija da već u aprilu, maju krenem, a ne da čekam septembar. Partizan me je pozvao ne toliko ranije nego što sam i došao, sedam do deset dana. Nisam puno razmišljao. Razgovor sa trenerom Trinkijerijem mi je bio dovoljan da se odlučim i da budem ovde do kraja sezone uz mogućnost ostanka i sledeće”.

To od kluba zavisi, ali i od tebe?

“I jedna i druga strana treba da nađu zajednički jezik, ali ja imam želju da ostanem ovde i da igram. Što više sezona. Volim ovaj grad, volim ovaj klub,lepo se osećam ovde. Ne bih imao ništa protiv da ostanem u Partizanu narednih godina”.

Kako je vratiti se ovde iz SAD-a, da li ti je lakše, teže, prvi meč i 22 poena?

“Bilo je pozitivne treme, mnogo mojih prijatelja su navijači Partizana. Ali ne nešto da sam bio nervozan, ali sve je nestalo prvim košem. Promašio sam onaj prvi šut, bio je dobar šut, nisam se uplašio, ali jednostavno sam prebacio obruč. Ali, ne razmišljam nikada o promašajima. Posle mi se sve otvorilo. Lepo se osećam. Mnogo puta sam dolazio u Pionir da gledam Partizan kao mali. Prošle godine sam dolazio, ove sezone sam pratio. Mnogo toga mi je poznato. Nisam nikada igrao, ali znam kako sve funkcioniše i u Partizanu i našoj košarci. Nije mi sve bilo strano”.

Sudbina je rekla svoje - kao mali je gledao Novicu Veličkovića, a sada deli svlačionicu sa njim…

“Novica je legenda kluba. On je kao mladi igrač ostavio veliki trag. Bio je najperspektivniji mladi igrač Evrolige. To su bili oni zlatni dani sa njim, Tepićem i Tripkovićem. Čuveni TNT. Imati njega kao on, dosta je uključen, pomaže dosta, van terena, u svlačionici”.

I posle Tamiša je održao kapiten govor kojim je želeo da objasni saigračima neke stvari.

“Sa razlogom. S punim pravim je održao govor. Zbog toga je Novica - Novica, pravi kapiten. Daje nam primer kako treba da se ponašamo, s kojim pristupom da ulazimo u utakmice. Srbija je zemlja košarke, svi ovi momci igraju dugo… Mi ovde u Srbiji za razliku od Amerike igramo na “glavu”, i ona pobeđuje. Košarka je više od 50% u mentalnom aspektu. Tamiš je dobra škola za nastavak Superlige. Oni svi igraju jednom ili dva puta protiv Partizana, to im je utakmica godine, to moramo da znamo”.

Pominjao si Vujanića, Bogdanovića i Veličkovića… Jesi li uspeo da upoznaš nekog “većeg” košarkaša dok si bio u SAD?

“Jesam. Išao sam na dosta utakmica koledž košarke, a što se tiče NBA, iako sam živeo u Bostonu, iz nekog razloga, to se mnogi čude, nisam otišao na utakmicu. Što se tiče igrača, možda ću nekog zaboraviti, ali dok sam bio na San Dijegu, svako leto sam igrao basket sa Andre Milerom, te “pik ap” baskete, gde me je on dosta naučio. Trenirao sam mnogo. On živi preko leta u San Dijegu i svako leto je dolazio da igra sa nama”.

Kako ste igrali, šta te je naučio? Znamo kakav je to igrač bio i to na istoj poziciji koju ti igraš.

“Pet na pet, jedan na jedan, čuvali smo se dosta. Dosta smo razgovarali. Jako je skroman momak, nema neki stav kao što misle o NBA igračima”.

Sećamo se mi Andre Milera iz Indijanapolisa, a i on nas izgleda…

“Ha-ha, igrao je u Indijanapolisu, pričali smo. Šta da kaže, izgubili su tu utakmicu, nije mu to u najboljem sećanju i to, ali on jako poštuje naše igrače, našu školu. Dejan Bodiroga, Divac, Stojaković, Gurović, to su sve legende. O njima svi znaju i tamo i ovde”.

I nije igrao Pušica samo protiv Milera. Bila je tu i jedna aktuelna NBA zvezda, Džimi Batler, košarkaš Filadelfije.

“I on je došao jednom. Tu sam možda prvi put video zvezdu, koliko je vrhunski igrač. Ali, kakvo je to telo! Koliko je to na drugom nivou od svih nas! Neviđeno. Nismo toliko pričali, ali igrao sam s njim, protiv njega, i to je bilo lepo iskustvo. A vidiš i da nisi toliko baš daleko... Jeste on to sve, ali bio sam u stanju da igram, da budem na terenu, ne igra on neki drugi sport. Sve te stvari pomažu da se lepo osećaš posle toga”.

Za hobije nije bilo vremena pored učenja i treninga, a Pušica za kraj razgovora kaže da gleda bukvalno sve utakmice koje može iz svih jačih liga, da mu je košarka i posao, ali da je gleda kao i hobi i da bi voleo da se bavi njom i posle završetka igračke karijere.

A, ona je, zapravo, tek počela.

Izvor: mozzartsport