''Мили мој, мораш то да урадиш...''

Ратови, санкције, хиперинфлација, сиромаштво, убиства и они на трону једне бивше државе.

Детаљи о почетку опсесивне патолошке љубави правника Слободана Милошевића и социолошкиње Мирјане Марковић, младих Пожаревљана и чланова Партије, касније тоталитарних владара и уништитеља Југославије, описани су у књизи Славољуба Ђукића “Он, Она и ми”.

Млада Мира Марковић дошла је 1968. године у Задар у посјету свом супругу војнику Слоби. Тада су већ готово 10 година били заједно, будући да су се упознали у гимназијским данима у Пожаревцу, у комунистичкој омладинској организацији, када је Марковићева имала 16, а Слоба 17 година. Касније су се венчали, преселили у Београд и добили двоје дјеце. Марија је рођена 1965, а Марко 1974. године.

Обоје су, приликом тог сусрета у Задру, још били непознати широј јавности. У вријеме другова када је владао завет ћутања Мира је изговорила једну реченицу која ће се касније испоставити, на жалост, као потпуно тачна – Слободан Милошевић је мање од 2 деценије касније постао предсједник ЦК СКЈ, 1989. први предсједник Републике Србије а 1997. и предсједник СРЈ.

“Овдје ће једнога дана стајати и Слобина слика”

“… Али, ево догађаја који је повод овог сјећања и који је, мало је рећи, изненадио прибрану и, иначе, уздржану Мирјанину рођаку. Док шетају задарским тргом и ћаскају, застају пред једним излогом у којем, на почасном мјесту, стоји урамљена Титова слика. Мирјана дуго загледа излог, а онда се окреће и тихо каже: ‘Овако ће једнога дана стајати и Слобина слика’. Рођака је гледа радознало, помало збуњено, има разлога и да се преплаши од онога што је чула. Да се неко тако дрско усуди да одређује насљедника друга Тита, свјетског лидера, оца нове Југославије, ‘нашу прошлост, садашњост и будућност’, и да још, на његовом мјесту, види свога младог супруга, полетарца, то прелази сваку мјеру – написао је у својој књизи Славољуб Ђукић.

У то вријеме, она је тек свршила студије социологије, а он завршио права. Обоје су, разумије се, од гимназијских дана били у Партији јер је то био једини начин за сигуран и лагодан живот.

– Све је почињало и завршавало се с партијским активизмом – писао је Ђукић.

Нису се раздвајали

Међутим, прије него што је Милошевић дошао на чело политике тадашње Југославије, а Мира истовремено, како тврди Ђукић, њиме управљала из сјенке, ваља се осврнути на почетке стварања те моћи, али и почетак те опсесије и патолошке емотивне повезаности која је у књизи “Он, Она и ми” описана као “више него уобичајена младалачка веза”. Они су толико заједно, писао је Ђукић, да им, по сопственом признању, најтеже пада одвојен живот. Једини моменти када се догађало да буду раздвојени били су када је Мира, као гиманзијалка, љетовала са оцем Момом Марковићем, иначе, народним херојем, партијским активистом и високим функционером, и овај други пут, када је Слободан служио војску.


“Мира – владар из сјенке”

Као главно обиљежје односа Слободана и Мирјане, писац описује ријечима “остати у позадини, а бити моћан, испомагати свога супруга да би се ојачао и сопствени положај”. Другим ријечима, како тврди један од најпознатијих српских новинара, “да није ње било, не би било ни Милошевића, а онда да није било њега на тој позицији на коју га је довела својом опсесијом да доминира, не би било ни њених овлашћења, нити би постала ‘најмоћнија жена у историји Србије’”.

Ако се њој неко не би свидио – не би га више било. Болесна брига да њен супруг, како је говорила, не буде окружен “лошим људима” или једноставно жеља за владањем, уз предсједничко мјесто на којем је био супруг, дозвољавали су Мири да именује амбасадоре или смјењује новинаре. Тако је, примјера ради, њен пратилац, професор Слободан Унковић, по повратку из Кине добио похвалу и убрзо је именован за амбасадора, док је један коментар о ‘неопраној коси’ за новинара Слободана Јовановића значио крај његове каријере.

Ипак, ваља споменути да Мирјана Марковић, упркос свом огромном утицају на Слобу у четири зида, формално никада није имала моћ. Поред академске каријере била је позната по политичком ангажману само као једна од оснивачица ЈУЛ-а, који је у другој половини деведесетих био дио владајуће коалиције, али који никада самостално није имао политичку тежину.

“Мили, мораш то да урадиш”

Новинар и писац Славољуб Ђукић у својој књизи писао је и да је ‘српски предсједник талац своје жене’. 

– Више му је стало до лијепог мишљења о Мирјани него о њему, што је необично за човјека који вјерује да цијели свијет има под својим ногама. За њу је спреман све да учини. Уз само један услов који је за њега битан: да се зна ко је први, да је његова ријеч посљедња. Све ће урадити што она жели, али уз његов пристанак. Да он каже: може – описао је њихов однос Ђукић.

Мира је била Слобина “инспирација, водитељ и смисао живота”, а он постајао “добровољни извршилац њених жеља”.

– Она је једина особа пред чијим се захтјевима (“Мили, мораш то да урадиш!”) слама аутократска и славољубива природа овог човјека – писао је Славољуб Ђукић.

Мира и Слоба заједно, али и појединачно, најгорчи су симбол биједе која је деведесетих година неприкосновено владала Србијом. А док су грађани грцали у немаштини, пар Милошевић-Марковић је стицао је огромно богатство извршивши низ злодјела за која, ни једно ни друго никада неће одговарати. Уносни шверц дувана, малверзације са становима и политичка убиства само су неки од њих.

Милошевић је 2001. изручен хашком суду, гдје му је суђено због ратних злочина почињених током рата на Косову. Међутим крај суђења није дочекао – преминуо је у затвору у Хагу 11. марта 2006. године. Баш као ни њен супруг,за низ злочина неће одговарати ни Мира Марковић.

Мирина улога у организацији политичких ликвидација

Иако улога Мире Марковић у организацији политичких убистава никада није до краја испитана, претпоставља се и овде да је управо њен утицај на Слобу био пресудан. Супруга Слободана Милошевића није званично оптужена да је учествовала у убиству Славка Ћурувије, власника Дневног телеграфа, али њено име се помињало у истрази овог злочина.

Наводно, била је кивна на Ћурувију због његовог новинарског рада, па је у Политици експрес наручила срамни текст “Ћурувија дочекао бомбе”. Тај текст био је почетак хајке на Ћурувију и увод у његову ликвидацију.

Иван Стамболић, некадашњи предсједник Предсједништва Србије, убијен је 25. августа 2000. У завршној ријечи на суђењу криминалној групи која је убила Стамболића, тужилац је, између осталог, рекао.

– Режим је успоставио више структурних нивоа: такозване дворске интелектуалце, економску мафију, тајну и другу полицију, војску, владајуће партије, а све то са Слободаном Милошевићем и његовом супругом Мирјаном Марковић, као центром мреже и персонификацијом тог система – рекао је тужилац, пише Блиц.

(Блиц)  Фото: Тањуг/АП