Додик одустаје од подјеле БиХ?

У најновијем "Мосту" Радија Слободна Европа разговарало о томе да ли је Милорад Додик поново направио политички заокрет, овога пута према Европској унији. Саговорници су били Милош Шолаја, професор Факултета политичких наука у Бањалуци и Ибрахим Прохић, политички аналитичар из Сарајева.

Босна и Херцеговина 01.04.2019 | 10:32 Било је ријечи о томе како Додик у посљедње вријеме све више пропагира европски пут Босне и Херцеговине, колико су на то утицали његови сусрети у Бриселу са званичницима ЕУ, а колико предсједник Србије Вучић, да ли би приближавање Босне и Херцеговине Европској унији значило крај Додиковог сна о уједињењу са Србијом, како су се западни амбасадори у Босни и Херцеговини нашли у чуду због нове Додикове реторике, да ли Додик поправља односе са Бриселом и због тога да би био скинут са америчке црне листе, да ли је Додик толико дуго на власти прије свега због тога што је прагматичан политичар и спреман је да се прилагођава, као и о томе да ли је његово садашње окретање Европској унији искрено.

Омер Карабег: Додик је недавно изјавио да је чланство у ЕУ спољнополитички приоритет Босне и Херцеговине. Раније је био много скептичнији према Европској унији и имао је доста замјерки на понашање кључних земаља Уније према Републици Српској. Откуд та промјена?

Милош Шолаја: Види се та промјена, али види се и промјена у приступу Босне и Херцеговине према Европској унији, откако је Милорад Додик постао члан Предсједништва и његов предсједавајући. Његова реторика је другачија. То није ни чудно, јер је Додик прагматичан политичар и много је тога у његовој политичкој каријери било је диктирано прагматичним разлозима. Не треба заборавити да је и Србија, која је за Републику Српску најважнији партнер, снажно опредијељена за европски пут.

Бриселска тајна

Ибрахим Прохић: Заиста се може говорити о промјени Додиковог односа, не само пема Европској унији, него и према сопственој позицији унутар структура власти у БиХ. Иначе, почетак Додиковог мандата у Предсједништву био је потпуно другачији од овога што сада видимо. Тада је махао заставама, истицао националне симболе, показивао мишиће.

Ја бих садашње Додиково понашање назвао прилагођавањем новим условима. Јер није исто бити у опозицији према органима БиХ и бити дио власти на нивоу БиХ. То су двије поприлично различите позиције које налажу и различито понашање. Сложио бих се с колегом Шолајом да је Милорад Додик првенствено врло прагматичан политичар, а то значи да се он прилагођава околностима и заступа она стајалишта која му доносе бенефите, односно добит. Имали смо прилике да дуги низ година пратимо промјене у његовим ставовима, па чак кад су у питању и темељна опредјељења. Неко је сабрао све његове изјаве и, када то прочитате, стичете утисак да то није говорила иста особа. Али јесте, јер је његова главна особина да се прилагођава.

Додик се промијенио након повратка из Брисела, гдје је био са два друга члана Предсједништва. Он се вратио другачији, нешто се по мом суду десило у тајним разговорима, о чему јавност није обавијештена. Постао је знатно умјеренији у реторици, интонација му је блажа, наглашава да је отворен за договор. Постао је агитатор европских интеграција Босне и Херцеговине. Наравно, да би сачувао свој имиџ бескомпромисног борца на политичкој сцени, повремено износи своје познате тврдокорне ставове, али у пола гласа, рекао бих.

Милош Шолаја: Не мислим да се је нешто тајно догодило у Бриселу. Већ одавно нема тајне дипломатије о тако важним стварима. Мислим да је то више посљедица директних контака са бриселским званичницима. С друге стране, треба знати да је Република Српска у многим реформама у великој мјери у предности. Она је одмах након избора конституисала власт, што није случај са Федерацијом БиХ, тако да и на тој основи Република Српска може да заради много позитивних поена када је у питању однос према Европској унији.

Којој изјави вјеровати?

Омер Карабег: Недавно је Додик у интервјуу Ал Џазири изјавио да територијална цјеловитост Босне и Херцеговине није спорна, већ је спорна њена нефункционалност. Човјек би помислио та је то велика промјена у односу на раније изјаве, када је говорио да ће се Босна и Херцеговина распасти, јер је неодржива. Међутим, након двадесетак дана у Нишу на обиљежавању 20. годишњице НАТО бомбардовања Србије Додик се вратио старој реторици и рекао: “Немојте ми вјеровати када кажем да је Босна и Херцеговина могућа, јер је она резултат идеологије и политике која је бомбардовала Србе“. Није изостало ни помињање уједињења са Србијом. Е сада, који је прави Додик - онај који Босну и Херцеговину уводи у Европску унију или онај који каже да она није могућа и очекује уједињење Републике Српске са Србијом.

Ибрахим Прохић: И један и други. Његово политичко дјеловање је екстремно прагматично, рекао бих прагматично до перверзије. Због тога Додик мора упадати у контрадикције и он, по мом суду, свјесно износи контрадикторне ставове. Помињали смо посјету Бриселу и Додикову прагматичност као разлоге његове промјене, али има нешто што је битније за разумијевање те промјене. Додик је дан по повратку из Брисела отишао у Београд код предсједника Србије Вучића, рекао бих - његовог ментора. Додикова политика првенствено зависи од става и потреба Београда. У оквиру Босне и Херцеговине, поготово Републике Српске, Додик фигурира као особа неупитне политичке моћи.

Међутим, та његова политичка моћ није аутономна, она не извире из његових стварних капацитета, већ је трансферирана првенствено из Београда, а једним дијелом и из Москве. Оно што је интерес Београда - то ће Додик недвосмислено заступати. Када је Вучић прије годину и по био у Сарајеву и када је рекао да Босна и Херцеговина у Србији има искреног пријатеља, мене су тада питали шта мислим о тој изјави, да ли је она стварно искрена. Рекао сам да ћемо о томе судити на основу онога шта ће говорити и како ће се понашати Милорад Додик. Дакле, мислим да Додик не води аутономну политику, већ да слиједи упуте из Београда.

Функционалност БиХ

Милош Шолаја: Мислим да су те двије изјаве које сте цитирали, господине Карабег, различите. Територијална цјеловитост БиХ није спорна све до оног тренутка када се оспори неким политичким аргументима у које спада и политичка моћ. Од самог почетка преговора о БиХ - дакле од Кутиљеровог плана, па надаље - она почива на двије константе. Прва константа је да се не мијењају границе, што је у Дејтону прихватила и тадашња власт у Републици Српској, тако да је Босна и Херцеговина са другачијим политичким системом поново рођена у Дејтону.

Друга константа, која је такођер договорена у Дејтону, је да се Србима и Хрватима омогуће односи са Србијом и Хрватском. Суверено је право Републике Српске да успоставља специјалне, паралелне везе са Србијом. То подразумијева економске, социјалне, научне и културне везе, али и блиску политичку сарадњу. Ако посматрате односе Републике Српске и Србије у посљедње двије деценије, видјећете да су они увијек били добри без обзира ко је био на власти у Бањалуци и Београду. Дакле, не ради се о неком диктату већ о усклађеним политикама, а изнад свега је принцип да је Србија гарант Дејтонског мировног споразума.

А што се тиче Додикове изјаве да Босна и Херцеговина није могућа, она је могућа све док се не покаже да је немогућа. Како стоје ствари у посљедње вријеме, чини се да Додик није једини који показује да она није функционална. Она заиста није функционална, јер се не поштује чак ни законски рок од 15 дана за формирање Савјета министара. Постављају се разни услови и предуслови као онај о прихватању МАП-а, Акционог плана за чланство у НАТО пакту, мада га Европска комисија не поставља.

Ибрахим Прохић: Сви се ми можемо сложити с Додиком и са свим осталим који тврде да је БиХ нефункционална. То је тачно, али то није разлог да се тврди да је она немогућа. Она је нефункционална не зато што је немогућа, већ зато што политичке странке нису у стању да успоставе функционалну државу. Зашто Република Српска може да конституише власт, а Федерација БиХ не може? Два су главна разлога. Први је што је уставна конституција Федерације пуно компликованија од уставне конституције Републике Српске. Други разлог је што постоји спрега између Додика и Човића који у бити имају исти политички циљ. Додик жели показати да је држава БиХ нефункционална из чега изводи закључак да је немогућа и неодржива, што му, по његовом суду, даје право на сецесију. Човић жели показати да је Федерација нефункционална, па је зато треба промијенити што се може ишчитати као жеља за реафирмацијом оног предратног и ратног циља, а то је трећи ентитет. Та два циља су компатибилна.

Истине ради, ово што приговарам Додику и Човићу на исти начин са малим нијансама може се приговорити и такозваном политичком Сарајеву, односно да будем конкретан Странки демократске акције. Они са своје стране такође доприносе конфузији и нефункционалности. Колега Шолаја је апсолутно у праву када говори о непоштовању рока за формирање Вијећа министара. За то већу одговорност имају СДА и члан Предсједништа Жељко Комшић. Дакле, кривица и одговорност није само на једној страни. Не кажем то да бих правио вјештачку равнотежу него зато што мислим да они који се у Сарајеву бусају у патриотска прса не раде за аутентичне интересе БиХ. Додику се такође може приговорити што доводи у питање раније одлуке државних органа о путу БиХ ка НАТО пакту. У политици је увијек проблем када не признајете оно што је раније договорено.

Омер Карабег: А да ли то што Додик одбија да се уопште разговара о Акционом плану за чланство у НАТО пакту може бити препрека на путу БиХ у ЕУ?

Ибрахим Прохић: Не бих везивао те двије ствари. Пут БиХ у ЕУ је једна димензија, однос БиХ према НАТО пакту - друга. Мислим да треба имати осјетљивост за сентименте других. При томе мислим на сентименте Срба због бомбардовање Београда од стране НАТО пакта, без обзира због чега је до тога дошло. Ваља уважити сентименте које Срби имају према томе. То би била помирљива политика. Све док у Босни и Херцеговини свако не буде поштовао сентименте оног другог, ова земља не може кренути напријед. Мени је посебно драга она изрека - у Босни и Херцеговини не може бити добро, док свима не буде добро.

Америчка црна листа

Омер Карабег: По неким мишљенима, Додик поправља односе са Бриселом и због тога да би био скинут са црне листе Сједињених Америчких Држава. Њему је то изгледа постало посебно важно. У посљедње вријеме било је неколико најава из Републике Српске да ће он бити скинут с те листе.

Милош Шолаја: Мислим да скидање са америчке црне листе заиста тражи много политичког напора. Није ријеч само о односима са Бриселом, већ и о унутрашњим односима, релаксирању ситуације. Сада је дошао нови амерички амбасадор и то ће бити прилика да Додик успостави коректан однос са америчком администрацијом. Додик је те санкције зарадио искључиво због критике претходне америчке амбасадорке. Оно што је он говорио, није било баш било без основа, али са моћнима у свијету не треба се поигравати.

Ибрахим Прохић: Не ради само о реторици, већ о односима Вашингтон - Додик и Брисел - Додик. Можда звучи превише оптимистично, али мислим да је на тим релацијама дошло до одређених промјена. Ових дана сам у разговору са амбсадором једне западне земље сазнао да су они на неки начин затечени, али и охрабрени промјеном понашања и ставова Милорада Додика у вези са низом битних питања која се тичу стабилности и односа у Босни и Херцеговини. Не само због ове информације, већ и због читавог низа других индикатора чини ми се да је Босна и Херцеговина након дугог периода главињања и ретроградних друштвених и политичких процеса коначно у ситуацији да се помакне напријед.

Узмимо само однос између Додика и Вашингтона. Раније је то била мртва релација између Додика и амбасадорке САД-а. Данас имамо нешто друго при чему морамо имати на уму да није дошло ни до какве промјене политике Вашингтона према БиХ, већ до промјене тактике. Међутим, све те промјене условљене су првенствено односима између Србије и Брисела и Србије и Вашингтона. Како се на тим релацијама буду рјешиле ствари, по истом рецепту ће мање-више бити разрјешене и у Босни и Херцеговини. Дакле, колико год нам се чинило да је Додик проблем, мислим да је он само ехо проблема који постоје на геостратешком плану. У том контексту поменуо бих повезивање статуса Косова са статусом Републике Српске и игре око тога. Тврдим да ће питање Републике Српске бити рјешено онда када се дефинитивно рјеши статус Косова, односно спор између Београда и Приштине. То ће умногоме одредити не само понашање Додика, него и многих у Босни и Херцеговини.

ЕУ и самосталност Републике Српске

Омер Карабег: Ако је Додик искрено за то да БиХ уђе у ЕУ, а он то отворено заговара, онда нема ништа од осамостаљења Републике Српске и њеног припајања Србији. Да ли то значи да Додик одустаје од тог циља о коме је годинама говорио?

Милош Шолаја: Шта је данас независност, када су геополитичке и геостратешке релације у свијету значајно измијењене. Шта значи бити независан, а бити у Европској унији? Кад данас путујте Европом и не примијетите када из једне државе пређете у другу. У Европској уније нема унутрашњих граница, оне су само на спољњем ободу ЕУ. У том смислу спреман сам чак и да тврдим да је Република Српска већ сада независна. Она може потпуно независно да води економију све у складу са Уставом БиХ. Шта мислите како су се развили Фландрија и неке друге европске регије. Ако Репубилила Српска буде толико економски ефикасна, зашто да не буде самостална, да не користим ријеч независна, у процесу одлучивања. Исто важи и за Федерацију БиХ. Али, умјесто да се такмичимо на економском плану, ми имамо стално затезање на националним основама.

Омер Карабег: Господине Шолаја, ви сте рекли да је у економском смислу Република Српска практично независна и да у ствари може да ради оно што жели. Па чему онда толике приче о осамостаљењу, о стварању властите државе, о припајању Србији?

Милош Шолаја: То је политичка прича која добро пролази. Много је теже остварити резултатате на економском плану. Данас највећи друштвени производ имају двије мале европске земље чија имена почињу словом Л - Лихтенштајн и Луксембург. Луксембуг има нешто више од 40.000 евра по становнику. Дао је и предсједника Европске комисије. Зар такви не могу да буду и ентитети у Босни и Херцеговини? Хајде да радимо на томе. Земља не постаје богата на бази празне реторике.

Ибрахим Прохић: За мене је битнији овај први дио вашег питања - да ли је Додиково опредјељење за Европску унију искрено. Мислим да није, као што није ни код осталих челника етаблираних политичких странака. Поставља се питање зашто није могуће ово што говори колега Шолаја и што би било добро - не само за ентитете него и за цијелу државу. Зашто политички челници де фацто не желе да земља иде према Европској унији? Одговор је врло једноставан. Они не желе у Европску унији зато што би морали усвојити стандарде и принципе који тамо важе. Прије свега, не би могли да контролишту стубове државе - полицију и правосуђе.

А национални лидери желе да их држе под контролом, јер се иза многих од њих вуку репови и сумње да су повезани са криминалним радњама. Због тога они искрено не желе да Босна и Херцеговина уђе у Европску унију. Ова њихова проевропска реторика, коју сада слушамо, је изнуђена, то није њихово искрено увјерење. Што се тиче Додика, он јесте прагматичан, он није националиста, као што то није био ни Милошевић, али је добро осјетио бенефите које доноси власт. Он се грчевито бори да задржи те бенефите као што то чине и остале његове колеге у другим етничким заједницама.

Вучићев идеални помоћник

Омер Карабег: У закључку, да ли је Додик направио заокрет, да ли је на политичкој сцени заиста један нови Додик?

Милош Шолаја: Као прагматичан политичар Додик прати оно што се дешава и на основи тога повлачи потезе водећи рачуна о бирачима. Зато нам се чини да се међусобно искључује оно што он говори у Сарајеву и што говори у Нишу. Међутим, он се врло прагматично односи према свакој публици.

Ибрахим Прохић: Не, није то нови Додик. То је онај исти Додик који се само прилагођава. Он није досљедан у својим идеолошким и политичким ставовима, али је досљедан у својој недосљедности, а то значи да досљедно прати актуелне политичке вјетрове. То можемо илустровати његовим односом према предсједницима Србије - од Тадића, преко Томе Николића, до Вучића. Увијек је успијевао да се прилагоди, да нађе некакав модус вивенди са предсједником Србије без обзира ко то био. То му је успијевало зато што је увијек био потребан Београду, а у овом тенутку посебно је потребан Вучићу.

Вучићева политичка игра се своди на сљедеће - произведи проблем, а онда се појави као онај који га рјешава. У тој политичкој игри Додик је идеални помоћник.

Извор: Радио Слободна Европа