Прича: Да ли Партизан једе дјецу или дјеца једу Партизан?

Поводом именовања Сава Милошевића за тренера црно-белих. . .

Фудбал 30.03.2019 | 22:30 Среда. Рано поподне. Саво Милошевић завршава један у низу састанака на стадиону у Хумској, улази у аутомобил и одлази, да би се неколико часова касније појавио на сцени „Академије 28“ и улогом у представи „Откачене“ одушевио позоришну, а забринуо део Партизанове фудбалске публике. Јер, баш тај детаљ – да у дану кад постаје тренер први пут у животу стиже да се окуша и као глумац – говори о неснађености у времену и простору чувеног голгетера и наводи на дилему да ли је потребан црно-белима у тренутку кад је шеф стручног штаба најмањи проблем целог клуба.

Пре но што је крочио на даске које живот значе, Саво је био фудбалер, политичар, кандидат за председика Фудбалског савеза Србије, пикирао је више пута фотељу првог човека у Партизану, обављао функције директора и потпедседника репрезентације, пре десетак дана у истој организацији изабран у чланство Скупштине ФСС као представник ФС Војводине, сарађивао тесно са УЕФА... Нема где није био, па кад је већ све пробао, рекли би неки, зашто да не покуша да буде тренер. Први пут у 45. години. Без дана искуства. Без икаквог доказа да је за ту позицију способан, квалификован, стручан. Без секунда стажа макар у млађим категоријама. Буп – одмах Партизан.

Саво Милошевић је на терену био класична „деветка“, међутим, ван њега више делује као лутајући шпиц. Час против Томислава Караџића, час са њим, у једном тренутку наспрам Драгана Ђурића, у следећем у истом тиму са бившим председником, ратоборан према члановима садашње управе пре две и по године на срамној Скупштини у „Земунелу“, слаткоречив и насмејан ка истим људима кад су га звали да наследи Зорана Мирковића. Упадљиво, без гласа потпредседника клуба, који није ни присуствовао седници Управног одбора.

А у међувремену... Довољно је подсетити да је, у сарадњи са несуђеним му помоћником, Радованом Ћурчићем, не тако давно тврдио да су поступци Душана Тадића „лицемерни“ и да „такви репрезентацији нису потребни“. Шта сад има да каже поводом учинка „десетке“ Ајакса и државног тима није познато, међутим, евидентно се преварио, што отвара нову дилему: како ће се опходити ако у садашњој или будућој екипи буде довољно дрчних, самосвесних и храбрих да не мисле исто као тренер и да се одваже да то јавно саопште?

Оно што највише брине навијаче Партизана – а одавно Гробари нису у љубави са Савом, још из времена његове играчке каријере, касније и кандидатуре за председника – јесте што нико не зна шта Милошевић зна. На званичној промоцији похвалио се како га је сер Алекс Фергусон наговорио да буде тренер, како је анализирао 12 утакмица Лиге шампиона и Лиге Европе, како има огромно теоријско знање... Остаје нејасно шта га је то тачно препоручило челницима Партизана, који аналитички податак, који стручни доказ да баш он може да извуче Парни ваљак из блата у коме се налази месецима. Том логиком, како је Саво представио себе, срозана су сва начела струке, па тако наредни тренер тима из Хумске 1 може да буде малтене било који бивши ас, без икаквих референци, без дана практичног рада, без икаквих јасно опипљивих карактеристика на основу којих би оних који бирају могли да кажу „да“ или „не“. Од свих набројаних функција у спорту и ван њега, Милошевић се најбоље сналазио у голгетерској. Ненадмашан. Умео је да погоди и главом и левом и десном, са ивице казненог простора или из петерца, међутим, има ли у спорту, животу уопште, гаранција да ако си један посао радио добро да ћеш и на другом бити успешан. Посебно што сами стратези воле да кажу како играчки и тренерски позив имају тек понеку заједничку тачку.

Саво је пристао да уђе у круг који ових дана неки називају „прождирање Партизанове деце“, али је исто тако питање да ли Партизан „једе своју децу“ или „деца једу Партизан“. На пример, ако толико воле клуб, ако су ми привржени, желе му све најбоље, зар није логично да људи као што су Иван Томић, Ивица Илиев, Драган Ћирић, Зоран Мирковић, Гордан Петрић – а сви су били на почецима, било у тренерским, било у функционерксим улогама – кажу „чекај, морам прво да научим нешто, да се школујем, испраксујем, стажирам“, па кад се усаврше, стекну теоријско и практично знање дођу на клупу или заседну у фотељу.

Из тог круга једини је одскочио Славиша Јокановић, успешан и на Топчидерском брду и ван њега, мада зар се не уклапа савршено у тезу о „изузетку који потврђује правило“? Принцип љубави према Партизану није споран, али квалификације и те како јесу. Зато делује да бивши асови, из најбоље намере, сами себе „троше“, прихватајући да буду штит управе клуба кад посегне за променама, на тај начин сами себе орочавајући на функцијама.

До следеће представе...

Извор: моззартспорт

Фото: Стар Спорт