Priča: Da li Partizan jede djecu ili djeca jedu Partizan?

Povodom imenovanja Sava Miloševića za trenera crno-belih. . .

Fudbal 30.03.2019 | 22:30 Sreda. Rano popodne. Savo Milošević završava jedan u nizu sastanaka na stadionu u Humskoj, ulazi u automobil i odlazi, da bi se nekoliko časova kasnije pojavio na sceni „Akademije 28“ i ulogom u predstavi „Otkačene“ oduševio pozorišnu, a zabrinuo deo Partizanove fudbalske publike. Jer, baš taj detalj – da u danu kad postaje trener prvi put u životu stiže da se okuša i kao glumac – govori o nesnađenosti u vremenu i prostoru čuvenog golgetera i navodi na dilemu da li je potreban crno-belima u trenutku kad je šef stručnog štaba najmanji problem celog kluba.

Pre no što je kročio na daske koje život znače, Savo je bio fudbaler, političar, kandidat za predsedika Fudbalskog saveza Srbije, pikirao je više puta fotelju prvog čoveka u Partizanu, obavljao funkcije direktora i potpedsednika reprezentacije, pre desetak dana u istoj organizaciji izabran u članstvo Skupštine FSS kao predstavnik FS Vojvodine, sarađivao tesno sa UEFA... Nema gde nije bio, pa kad je već sve probao, rekli bi neki, zašto da ne pokuša da bude trener. Prvi put u 45. godini. Bez dana iskustva. Bez ikakvog dokaza da je za tu poziciju sposoban, kvalifikovan, stručan. Bez sekunda staža makar u mlađim kategorijama. Bup – odmah Partizan.

Savo Milošević je na terenu bio klasična „devetka“, međutim, van njega više deluje kao lutajući špic. Čas protiv Tomislava Karadžića, čas sa njim, u jednom trenutku naspram Dragana Đurića, u sledećem u istom timu sa bivšim predsednikom, ratoboran prema članovima sadašnje uprave pre dve i po godine na sramnoj Skupštini u „Zemunelu“, slatkorečiv i nasmejan ka istim ljudima kad su ga zvali da nasledi Zorana Mirkovića. Upadljivo, bez glasa potpredsednika kluba, koji nije ni prisustvovao sednici Upravnog odbora.

A u međuvremenu... Dovoljno je podsetiti da je, u saradnji sa nesuđenim mu pomoćnikom, Radovanom Ćurčićem, ne tako davno tvrdio da su postupci Dušana Tadića „licemerni“ i da „takvi reprezentaciji nisu potrebni“. Šta sad ima da kaže povodom učinka „desetke“ Ajaksa i državnog tima nije poznato, međutim, evidentno se prevario, što otvara novu dilemu: kako će se ophoditi ako u sadašnjoj ili budućoj ekipi bude dovoljno drčnih, samosvesnih i hrabrih da ne misle isto kao trener i da se odvaže da to javno saopšte?

Ono što najviše brine navijače Partizana – a odavno Grobari nisu u ljubavi sa Savom, još iz vremena njegove igračke karijere, kasnije i kandidature za predsednika – jeste što niko ne zna šta Milošević zna. Na zvaničnoj promociji pohvalio se kako ga je ser Aleks Ferguson nagovorio da bude trener, kako je analizirao 12 utakmica Lige šampiona i Lige Evrope, kako ima ogromno teorijsko znanje... Ostaje nejasno šta ga je to tačno preporučilo čelnicima Partizana, koji analitički podatak, koji stručni dokaz da baš on može da izvuče Parni valjak iz blata u kome se nalazi mesecima. Tom logikom, kako je Savo predstavio sebe, srozana su sva načela struke, pa tako naredni trener tima iz Humske 1 može da bude maltene bilo koji bivši as, bez ikakvih referenci, bez dana praktičnog rada, bez ikakvih jasno opipljivih karakteristika na osnovu kojih bi onih koji biraju mogli da kažu „da“ ili „ne“. Od svih nabrojanih funkcija u sportu i van njega, Milošević se najbolje snalazio u golgeterskoj. Nenadmašan. Umeo je da pogodi i glavom i levom i desnom, sa ivice kaznenog prostora ili iz peterca, međutim, ima li u sportu, životu uopšte, garancija da ako si jedan posao radio dobro da ćeš i na drugom biti uspešan. Posebno što sami stratezi vole da kažu kako igrački i trenerski poziv imaju tek poneku zajedničku tačku.

Savo je pristao da uđe u krug koji ovih dana neki nazivaju „proždiranje Partizanove dece“, ali je isto tako pitanje da li Partizan „jede svoju decu“ ili „deca jedu Partizan“. Na primer, ako toliko vole klub, ako su mi privrženi, žele mu sve najbolje, zar nije logično da ljudi kao što su Ivan Tomić, Ivica Iliev, Dragan Ćirić, Zoran Mirković, Gordan Petrić – a svi su bili na počecima, bilo u trenerskim, bilo u funkcionerksim ulogama – kažu „čekaj, moram prvo da naučim nešto, da se školujem, ispraksujem, stažiram“, pa kad se usavrše, steknu teorijsko i praktično znanje dođu na klupu ili zasednu u fotelju.

Iz tog kruga jedini je odskočio Slaviša Jokanović, uspešan i na Topčiderskom brdu i van njega, mada zar se ne uklapa savršeno u tezu o „izuzetku koji potvrđuje pravilo“? Princip ljubavi prema Partizanu nije sporan, ali kvalifikacije i te kako jesu. Zato deluje da bivši asovi, iz najbolje namere, sami sebe „troše“, prihvatajući da budu štit uprave kluba kad posegne za promenama, na taj način sami sebe oročavajući na funkcijama.

Do sledeće predstave...

Izvor: mozzartsport

Foto: Star Sport