Одлазак кошаркашког "десетобојца"...
Удружење кошаркашких тренера Србије опростило се од свог истакнутог члана, Бошка Ђокића.
Кошарка 02.02.2019 | 10:30
На Новом бежанијском гробљу сахрањен је велики тренер и сјајан човек, Бошко Ђокић, који је минулог викенда изненада преминуо у 66. години. Пре сахране, како и доликује, у "Кући кошарке" одржана је комеморација, у организацији колега из националног Удружења кошаркашких тренера.
Од стратега који је последњи клупски ангажман имао прошле сезоне у ОКК Нови Пазар, којег јепрви пут у историји увео у Кошаркашку лигу Србије (тај клуб биће и учесник предстојеће завршнице Купа Радивоја Кораћа), опростили су се у име КСС председник Предраг Даниловић(у чијем је играчком развоју некада учествовао), а испред УКТС тренерска легенда Братислав Бата Ђорђевић.
Преносимо одабране цитате из Ђорђевићевог емотивног излагања, којим је Бошка Ђокића осветлио као кошаркашког радника, али и новинара-колумнисту, какав је последњих година био познатији широј јавности, него по свом "главном" занату.
"Сарађивали смо од његове 13. године. Импоновао је својом конституцијом, висином и физичким квалитетима, а касније ће се испоставити и својим менталним и интелектуалним способностима... Био је претеча данашњих атлета. Постао је кадетски и јуниорски репрезентативац, капитен Мирзи и Кићи, али само из њему знаних унутрашњих побуда, није могао да издржи тренутке својих слабости и на тај начин је окончао репрезентативну каријеру.
Пре тренерских, ушао је у воде новинарства, знао је да насмеје и орасположи све тадашње доајене Студија Б. Звали су га Шафт. Био је водитељ за незаборав. Тој својој изузетној способности и фантастичним опсервацијама вратиће се касније, када је постао колумниста, аналитичар, стручног и истинитог обраћања свим љубитељима кошарке. Знао је да опише стање у свим сегментима, али и да се поигра са својим измишљеним комшијом Њофром, са којим је делио пацке многим појединцима и дешавањима у нашој, не увек успешној, кошарци. Знао је да жигоше, да критикује појаве и ситуације, али увек добронамерно и истинито, јер је био бескомпромисан. Оно што је заступао није се свима свидело, али када се његове колумне буду поново читале, а надам се да хоће, видећемо да је у свему био у праву.
Као тренер, имао је коферче и селидбену карту, са којом је корачао само њему знаним путевима. Резултати говоре. Мора му се одати признање на несебичном давању, путовању у непознате средине, увек са жељом да остави траг и да свој лични печат.
Кошаркашка организација сада има обавезу да скупи све његове текстове и да их одштампа као документ времена у коме је Бошко износио многе корисне предлоге и сугестије. Бошкова заоставштина треба да буде можда неки нови пут, јер мудре људе треба чути и њима се поносити".
О Ђокићу је, такође емотивно, али и потпуно спонтано, без припремљеног говора, причао његов некадашњи кошаркашки ђак, Зоран Стојачић.
"Бошко Ђокић је био тренер старог кова. Искован, однегован, васпитан у старој ковачници тренерског посла, у старој Југославији. Он се тога и држао. Он није био иноватор. Био је човек класичне, непревазиђене школе југословенског тренерског позива. Све што је после радио, како је водио, како је писао, било је пропуштено кроз призму тог васпитања, које је он понео прошавши кроз најисправнији могући пут, који данас, нажалост, скоро да није могуће поновити. Држао се тих својих принципа, помало и тврдо. Понекад нам је свима ишао на живце, али ко га је боље упознао, схватио је да он није могао другачије.
Бошко Ђокић није био новинар. Био је дијагностичар, био је патофизиолог српског кошаркашког организма. Писао је као експерт, као стручњак, као тренер. Када се буде правила аналитика развоја једног облика, који је наша, српска кошарка добила у овој несрећној транзицији, Бошково градиво, Бошкови извештаји биће елементарна архивска грађа.
Када би требало да правимо репрезентацију наше кошаркашке фамилије, Бошко би свакако добио не оне спринтерске дисциплине, јер је било већих тркача и већих рекордера. Бошко би добио да трчи неки вишебој, десетобој, тријатлон... Јер је он то био.
То што је он радио и писао, то је била највећа могућа љубав, јер се он на тај начин борио. Многи од нас виде пас који треба додати и знају шта је најбоље решење. Бошко Ђокић је био такав човек, који је смео да додаје тај пас својим текстовима. Показивао је пример, као светионик, из свог угла посматрања, како је и шта нам ваља чинити", истакао је Стојачић.
ЛИЧНА КАРТА
Бошко Ђокић рођен је 26. октобра 1953.
Тренерску каријеру почео је 1977. у земунском клубу Доњи Град. Водио је Здравље, Раднички са Црвеног крста, Машинац, Борац, Беочин, Раднички Баскет, ФМП, Константин, Напредак, Слогу и Нови Пазар.
Највеће резултате остварио је са ФМП, тадашњим Рефлексом, са којим је 2004. освојио Јадранску лигу на Фајнал фору у Загребу, а 2005. и Куп Радивоја Кораћа, на завршном турниру у Вршцу.
Водио је специјалистичке кампове за младе играче испред КСС и учествовао у бројним акцијама КСС, КСБ и УКТС.
Поред тога, завршио је журналистику на Факултету политичких наука и бавио се новинарством у Студију Б, "Вечерњим новостима", листовима "Спорт" и "Данас", магазинима "Кош" и "Тренер".
Извор: мондо.рс
Коментари / 0
Оставите коментар