Odlazak košarkaškog "desetobojca"...
Udruženje košarkaških trenera Srbije oprostilo se od svog istaknutog člana, Boška Đokića.
Košarka 02.02.2019 | 10:30
Na Novom bežanijskom groblju sahranjen je veliki trener i sjajan čovek, Boško Đokić, koji je minulog vikenda iznenada preminuo u 66. godini. Pre sahrane, kako i dolikuje, u "Kući košarke" održana je komemoracija, u organizaciji kolega iz nacionalnog Udruženja košarkaških trenera.
Od stratega koji je poslednji klupski angažman imao prošle sezone u OKK Novi Pazar, kojeg jeprvi put u istoriji uveo u Košarkašku ligu Srbije (taj klub biće i učesnik predstojeće završnice Kupa Radivoja Koraća), oprostili su se u ime KSS predsednik Predrag Danilović(u čijem je igračkom razvoju nekada učestvovao), a ispred UKTS trenerska legenda Bratislav Bata Đorđević.
Prenosimo odabrane citate iz Đorđevićevog emotivnog izlaganja, kojim je Boška Đokića osvetlio kao košarkaškog radnika, ali i novinara-kolumnistu, kakav je poslednjih godina bio poznatiji široj javnosti, nego po svom "glavnom" zanatu.
"Sarađivali smo od njegove 13. godine. Imponovao je svojom konstitucijom, visinom i fizičkim kvalitetima, a kasnije će se ispostaviti i svojim mentalnim i intelektualnim sposobnostima... Bio je preteča današnjih atleta. Postao je kadetski i juniorski reprezentativac, kapiten Mirzi i Kići, ali samo iz njemu znanih unutrašnjih pobuda, nije mogao da izdrži trenutke svojih slabosti i na taj način je okončao reprezentativnu karijeru.
Pre trenerskih, ušao je u vode novinarstva, znao je da nasmeje i oraspoloži sve tadašnje doajene Studija B. Zvali su ga Šaft. Bio je voditelj za nezaborav. Toj svojoj izuzetnoj sposobnosti i fantastičnim opservacijama vratiće se kasnije, kada je postao kolumnista, analitičar, stručnog i istinitog obraćanja svim ljubiteljima košarke. Znao je da opiše stanje u svim segmentima, ali i da se poigra sa svojim izmišljenim komšijom Njofrom, sa kojim je delio packe mnogim pojedincima i dešavanjima u našoj, ne uvek uspešnoj, košarci. Znao je da žigoše, da kritikuje pojave i situacije, ali uvek dobronamerno i istinito, jer je bio beskompromisan. Ono što je zastupao nije se svima svidelo, ali kada se njegove kolumne budu ponovo čitale, a nadam se da hoće, videćemo da je u svemu bio u pravu.
Kao trener, imao je koferče i selidbenu kartu, sa kojom je koračao samo njemu znanim putevima. Rezultati govore. Mora mu se odati priznanje na nesebičnom davanju, putovanju u nepoznate sredine, uvek sa željom da ostavi trag i da svoj lični pečat.
Košarkaška organizacija sada ima obavezu da skupi sve njegove tekstove i da ih odštampa kao dokument vremena u kome je Boško iznosio mnoge korisne predloge i sugestije. Boškova zaostavština treba da bude možda neki novi put, jer mudre ljude treba čuti i njima se ponositi".
O Đokiću je, takođe emotivno, ali i potpuno spontano, bez pripremljenog govora, pričao njegov nekadašnji košarkaški đak, Zoran Stojačić.
"Boško Đokić je bio trener starog kova. Iskovan, odnegovan, vaspitan u staroj kovačnici trenerskog posla, u staroj Jugoslaviji. On se toga i držao. On nije bio inovator. Bio je čovek klasične, neprevaziđene škole jugoslovenskog trenerskog poziva. Sve što je posle radio, kako je vodio, kako je pisao, bilo je propušteno kroz prizmu tog vaspitanja, koje je on poneo prošavši kroz najispravniji mogući put, koji danas, nažalost, skoro da nije moguće ponoviti. Držao se tih svojih principa, pomalo i tvrdo. Ponekad nam je svima išao na živce, ali ko ga je bolje upoznao, shvatio je da on nije mogao drugačije.
Boško Đokić nije bio novinar. Bio je dijagnostičar, bio je patofiziolog srpskog košarkaškog organizma. Pisao je kao ekspert, kao stručnjak, kao trener. Kada se bude pravila analitika razvoja jednog oblika, koji je naša, srpska košarka dobila u ovoj nesrećnoj tranziciji, Boškovo gradivo, Boškovi izveštaji biće elementarna arhivska građa.
Kada bi trebalo da pravimo reprezentaciju naše košarkaške familije, Boško bi svakako dobio ne one sprinterske discipline, jer je bilo većih trkača i većih rekordera. Boško bi dobio da trči neki višeboj, desetoboj, trijatlon... Jer je on to bio.
To što je on radio i pisao, to je bila najveća moguća ljubav, jer se on na taj način borio. Mnogi od nas vide pas koji treba dodati i znaju šta je najbolje rešenje. Boško Đokić je bio takav čovek, koji je smeo da dodaje taj pas svojim tekstovima. Pokazivao je primer, kao svetionik, iz svog ugla posmatranja, kako je i šta nam valja činiti", istakao je Stojačić.
LIČNA KARTA
Boško Đokić rođen je 26. oktobra 1953.
Trenersku karijeru počeo je 1977. u zemunskom klubu Donji Grad. Vodio je Zdravlje, Radnički sa Crvenog krsta, Mašinac, Borac, Beočin, Radnički Basket, FMP, Konstantin, Napredak, Slogu i Novi Pazar.
Najveće rezultate ostvario je sa FMP, tadašnjim Refleksom, sa kojim je 2004. osvojio Jadransku ligu na Fajnal foru u Zagrebu, a 2005. i Kup Radivoja Koraća, na završnom turniru u Vršcu.
Vodio je specijalističke kampove za mlade igrače ispred KSS i učestvovao u brojnim akcijama KSS, KSB i UKTS.
Pored toga, završio je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka i bavio se novinarstvom u Studiju B, "Večernjim novostima", listovima "Sport" i "Danas", magazinima "Koš" i "Trener".
Izvor: mondo.rs
Komentari / 0
Ostavite komentar