Интервју - Милена Рашић: Да се заљубим, заиграм ЛШ...
. . . у српском клубу, видим кућу у Обилићу и зна се. . . Токио! Госпођица која је освојила све нам је отворила душу. . .
Остали спортови 08.01.2019 | 22:15
Где год се појавила – победила је! Српска одбојкашица је освојила скоро све што се могло освојити. С репрезентацијом Србије се попела на кров света. С турским Вакифом је освојила светску и европску титулу, турско првенство и куп. У сваком од поменутих такмичења је освајала и индивидуална признања за најбољег средњег блокера. У свом послу је број један на свету.
„На свим такмичењима на којим сам учествовала, осим Лиге нација, освајала сам титуле. Година из снова и ако 2019. буде упола таква, бићу презадовољна“, каже Милена на почетку разговора за МОЗЗАРТ Спорт.
После осам година је Милена Рашић у Србији за Нову годину. Током кратког одмора је издвојила време за интервју МОЗЗАРТ Спорту. Последњи је дала пре неколико година...На терену, често са озбиљном фацом и капитенским држањем, ван њега је потпуно другачија. Јако духовита.
У години иза нас је без дилеме била најбољи средњи блокер планете, мада ће се многи сложити да је то била и претходних година. И поред силних клупских успеха, врхунац је ипак био светско злато са репрезентацијом у Јапану. Највећи успех у историји наше женске одбојке.
„Једина медаља која ми је фалила је била она са светског. Сад кад смо освојили то, циљам и злато у Токију 2020. године. И онда бих имала златне медаље са свих такмичења.“
Ваша генерација полако постаје династија у светској одбојци. У последње три године, два злата и сребро са три највећа такмичења. Дочеци и скупштински балкон су вама и нама постали редовна појава.
„После светског је било много лакше. Претпрошле године после европског првенства сам први пут била на балкону и требало је да кажем нешто. Буквално сам се тресла! Било ме је страх да не замуцам, да кажем нешто што не треба да кажем... Овај последњи пут ми је све било лакше. Тај осећај кад изађеш и видиш доле неколико хиљада људи који су дошли због тебе... Неописиво! Бојим се да не досадимо људима“.
Нећете, само наставите. Још један дочек би био довољан.
„За две године. Искрено, све више размишљам о тим Олимпијским играма у Токију. Да смо добили прилику одмах после Светског да играмо Олимпијске игре, мислим да бисмо их освојили. У таквом неком залету смо биле... Иако има времена још до Токија, наравно да размишљамо о томе.“
Увертира за Токио ће бити ЕП ове године на којем браните титулу. И ту нема неких суперсила попут Кине, Америке, Бразила...
„Разлика је између европског и светског првенства. Иако не бих потценила ни ЕП јер су европске екипе све боље и боље. Сада су Италија и Холандија догурале до борбе за медаљу и играле сјајну одбојку. У неку руку, европско зна да буде и теже, јер не постоји екипа против које можеш да се опустиш. На светском смо имали пар лошијих екипа за које смо знале да ћемо их лако победити. Па ти онда буде мало досадно да играш“.
Систем такмичења на СП је посебна прича. Изгледало је као да се игра „три месеца“, људи нису знали која је фаза, за шта играмо против кога, чему толике утакмице против слабих репрезентација. Како успевате да одржите концентрацију кад знате да сте прошле даље, а морате да играте с неким Казасхтаном, Кенијом, Мексиком?
„Никако! Стварно је тешко. Играш утакмице за које знаш да ти апсолутно ништа не значе. Није да те мрзи да играш, али не можеш да нађеш праву мотивацију. Само трошиш време узалуд. Дајте људи да играмо нешто што је битно. Уместо да играмо неко четвртфинале, ми играмо групе у којима нам утакмице ништа не значе. Предуго је. Систем је био катастрофа“.
Постоји ли страх од повреда у таквим небитним утакмицама?
„Нормално да постоји. Ниси толико фокусиран да будеш сигуран да ти је тело спремно. Мало се опустиш у глави и тако може да дође до повреде. Надам се да ће се овај систем променити“.
Одбојка је најпопуларнији женски колективни спорт на свету. У њему углавном доминирају велике силе попут Кине, Америке, Русије или Бразила. То су земље са милионским ресурсима, са огромном популацијом, инфраструктуром, традицијом, талентом... И онда дође мала Србија којој сви они гледају у леђа. Како?
„Пар тренера ме је питало како је могуће да ви Срби имате толики таленат. Генерално за спорт, не само за одбојку. Ја не знам шта да им одговорим. Можда нам је у крви, можда смо такви природно... Тренери у разним спортовима знају да треба да оду у Србију ако хоће да нађу доброг талента и спортисту. Имамо и много добрих тренера који раде са младим спортистима и теже ка томе да направе висок ниво од њих. Једноставно, имамо таленат.“
Ова ваша садашња генерација је брзо прешла пут од фаворита из сенке који стидљиво најављује медаљу, до екипе од које стрепе сви и која се задовољава једино првим местима и титулама. Када вам је кликнуло да сте најбоље на свету?
„После Рија. Тада је све кренуло и од тада је Србија један од главних фаворита на свим такмичењима. Од тада нас увек сви стављају у топ три и очекују да се боримо за медаљу. Можда је меч са Американкама у полуфиналу био преломна тачка. То полуфинале је било баш тешко. Американке су водиле у петом сету, али смо успеле да преокренемо. Можда смо тада од фаворита из сенке постали фаворити за медаље.“
Утакмица која много подсећа на ову недавну у финалу СП против Италијанки. За инфаркт...
„Ово финале ми је можда било и једна од најтежих утакмица у каријери. Играло се пет сетова. Италијанке су претходних година ненормално напредовале. Нисам их очекивала у финалу, све до пред крај такмичења кад сам видела да нису изгубиле ниједну утакмицу и да су у залету. Тек кад смо кренули из хотела, осетила сам трему. Играш финале! Ја имам ту ’мргуд’ фацу на терену, па се не види да сам тремарош. А јесам. Све док не одиграм прву лопту. То финале је било екстремно тешко. И у глави, и физички. Али ми је на крају било драго што је било 3:2 јер коначно се играло једно право финале. До последње лопте. А онда је победа још слађа“, са задовољном фацом се присећа Милена највећег успеха у каријери.
Очекивала си Кину у финалу? Да ли ти је жао што нисте добиле шансу за реванш за Рио?
„Мало јесте, искрено. Очекивала сам финале са Кином. Не само ми у екипи, него се то финале генерално очекивало. Сви су причали о репризи Олимпијских Игара. Волела бих да смо добиле шансу да играмо са њима у финалу. Није то никаква освета, већ смо једноставно желеле да ту лепу одбојку коју смо играле до тада, покажемо и против Кине у финалу. Мислим да бисмо их победиле“.
Ипак, Италија и Холандија су пореметиле светски врх и ушле у борбу за медаље, док су неки фаворити попут Америке, Бразила, па и Русије, разочарали.
„Холанђанке су напредовале много од тренутка када им је Ђовани Гуидети дошао као први тренер. Он их је вратио у живот, наследио га је Џејми који је био његов помоћник и ради по истом систему као Ђовани. Али некако увек имају ту несрећу да сваки пут заузму четврто место. Бразилке су ме разочарале. Дошла им је смена генерација и очигледно није баш успешна“.
Понекад чујемо, и од вас, да нам не одговара тај азијски стил одбојке. Да ли је због тога Кина једина препрека коју још нисте савладале?
„Додуше, Кинескиње не играју тај типичан стил. А већ у Лиги нација смо показале да можемо да их победимо, тако да то није препрека. Тај стил о којем говорите више играју Јапан, Кореја, Тајланд... Одбојка у Азији је тотално другачија. Играју много брже, имају милион и једну комбинацију... Па кад се растрче по терену, а ти не можеш да похваташ која ће да удари. Стварно зезнуто. Поготово нама средњацима који морамо да испратимо и да не скочимо на погрешну лопту. Јако су досадне у одбрани. Бране се као шашаве, не може да падне лопта. Фрустрирајуће. Поени против њих трају троструко дуже. Мораш да нападнеш милион пута да би освојио поен. Како год да нападнеш, оне ће се одбранити. Постављају ногу, главу...“.
Има ли Србија свој стил?
„Генерално, данас све екипе покушавају да играју брже и почињу да личе једна на другу. Код средњака имаш два различита стила. Један је као код мушких средњака када пуцаш са две ноге, а други је са једне ноге. Сад су почели да ничу средњаци који раде и једно и друго. Ја сам овај први стил, мада сам почела да пуцам и са једне“.
Ви средњи блокери сте некако увек у сенци...
„Средњаци нису никад били толико битни. Ми смо увек у сенци коректора, јер људима је лепо да виде када неко удари лопту из све снаге. Ми смо ту да скакућемо и кад добијемо лопту, и кад не добијемо. Али имамо и ми своје лепоте у игри. Први темпо је најбржи могући напад и онда то јако добро изгледа. И блок наравно. Кад се деси да противник удари из све снаге, а ти га изблокираш... Онда је то онај прелепи звук „там-дам“. „Ко је угасио светло“ и те форе... То диже екипе. Славимо као мушкарци“.
А техничари? Маја Огњеновић се вратила у репрезентацију после паузе и још једном одушевила.
„Она је светски број један. Најбољи дизач на планети и савршен мозак екипе. Увек зна како треба да дигне. Кад сви очекују лопту на Тијану, Маја је дигне Бранкици која иде на један блок. Генијалност техничара је да уради нешто потпуно другачије од оног што противник мисли да ће урадити. Сви играчи су другачији и треба знати каква лопта коме одговара. Маја нас зна у душу. Рекла је да остаје и за Токио. А Јапан нам је талија. Тако да... Само да нас здравље послужи“.
Како се сачувати до Токија? Календар је убитачан... Мислиш ли да сте преоптерећене великим бројем утакмица и такмичења?
„И те како. Претерано много такмичења има. Нека немају никакву сврху. Али због промоције одбојке, мора да се игра. Трошиш играче без разлога. Мени је та Лига нација такмичење које нема много смисла. Путујеш с континента на континент сваког викенда и таман када уђеш у једну временску зону, одеш на другу страну. Ове године је била катастрофа. Ишле смо редом: Бразил, Макао, Холандија, Аргентина, Кина?! Када смо дошле у Кину, пола екипе је завршило на инфузији. То је немогуће издржати. Имунитет ти пада, зависи доста и од хране. Негде можеш да једеш, негде ти је храна катастрофа. У Кини поготово мораш да водиш рачуна шта једеш“.
Ипак, мотив увек имате.
„Размишљам као и сваки спортиста да увек хоћу још и да ми никад није доста успеха. То је нешто што волимо да радимо. Искрено, имам мотивацију ко год је са друге стране мреже. Неописив је осећај када окачиш злато око врата и попнеш се на подујум. Због тог осећаја желим још победа и злата“.
Имаш ли осећај колико ваши успеси утичу на девојчице на овим просторима и доприносе популаризацији одбојке?
„Девојчице почињу да тренирају јер гледају одбојку и кажу: ’Еј ја хоћу да будем као Тијана Бошковић’. Онда пронађу школу одбојке и почну. Углавном им се свиди јер је, по мени, одбојка најлепши женски спорт. Из те љубави напредујеш. Наравно, треба труда и улагања, али ако истрајеш, углавном добијеш оно о чему си маштала као девојчица. Ја сам тако почела. Имала сам 16 осам година када сам гледала одбојку на ТВ и дивила се тој генерације Ање, Весне, Маје... Наравно, Весна Читаковић ми је била идол. Касније сам добила прилику да тренирам с њом, да играм против ње. Сјајан је карактер. Што кажу, тренирај дотле док не дођеш у сутуацију да играш против свог идола. Ето, ја сам и то доживела. Чак сам је и победила. Чула сам од овдашњих тренера да се све више девојчица пријави да тренира одбојку када репрезентација направи неки успех. Због тога сам пресрећна“.
Препознају ли те на улици?
„Да, дешава се. После светског се дешавало често. Уђем у продавницу и људи честитају. Чак се дешавало пар пута да су ме питали да ме изгрле и изљубе. Дечица такође. Некад видиш да те гледају и хтели би да три приђу, али су стидљиви. И онда им се насмејеш, па им буде лакше и приђу, загрле те, скоче ти на главу“.
А у Турској?
„Нису одбојкашице толико познате. Поготово стране. Дешава се овима које играју у Фенербахчеу, Галати, Бешикташу... Што се мене тиче, углавном ме препознаје комшилук. Ми немамо нешто претерано много публике. Нисмо попут Галате, Фенера или Бешикташа који имају фудбалске навијаче. Њихови навијачи су апсолутно луди за својим клубовима, па тако и за одбојкашким. Долазе на сваку утакмицу, направе сјајну атомсферу. Код нас долазе љубитељи одбојке“.
Женска одбојка у Турској је ниво шпанске Примере у фудбалу јер најбоље на свету играју у турским клубовима, а турски клубови освајају европска такмичења.
„Лига је јака, доводе сјајне играчице, улажу доста... Вакиф и Езачибаши су неке врсте Дрим тимова. Али и остале екипе су направљене да могу да парирају. Зато мораш да буде фокусиран 100 одсто јер увек може да се деси неко изненађење“.
Често може да се прочита о милионским уговорима које одбојкашице имају у Турској. Како то изгледа изнутра? Како им се враћају та силна улагања?
„У бољој су финансијској ситуацији од нас, свакако. У Турској су спонзори банке. Основни разлог зашто су толико напредовали. Сваком успешном одбојкашком клубу у Турској је главни спонзор банка. Улажу да направе екипе које ће освајати. Више је то љубав према одбојци него интерес. Не може одбојкашки клуб да заради неке велике паре. Осим ако не освоји нешто. Турци воле одбојку. Много воле и њихову репрезентацију која нема неких претераних успеха у последње време. Нису у самом врху, а популарне су. Раде све да их задрже у Турској. На томе им највише завидим јер бих највише на свету волела да српска лига врати у старе дане и да постане јача. Верујем да би се много играчица вратило овде. Много је лепше и лакше кад играш код куће“.
Колико је тај твој сан остварив? Наша реалност је да нам првак државе одустаје од Лиге шампиона јер не може финансијски да издржи ни учешће.
„Српска лига је доста слабија, али имам ту наду да ће ојачати. Генерално, у сваком спорту у Србији је лошија ситуација него што је то било раније. Не само у одбојци. Видно је да сви играчи чим добију прику да оду, они то и искористе. Осим можда фудбала у којем имаш неке играче да су на топ нивоу, а још су ту. Јако ми је жао због тога. Како сам далеко од куће, то ми све теже пада. Искрено, баш бих волела да се макар вратимо на ниво од раније и да добијемо шансу да се вратимо кући, па да и љубитељи одбојке уживају. Ја бих највише волела да се направи нека јака српска екипа која игра Лигу шампиона. Тада бих имала разлога да се вратим у Београд и играм пред мојом публиком. Али то не зависи од нас одбојкашица... Улагања се враћају тек ако дођеш до финалног турнира. Учешће у групи скоро да не значи ништа из тог финансијског угла“.
Док ти се те жеље не остваре, део си казнене експедиције Вакифа и тешко да би могла да пожелиш јачи тим. Може ли боље од овога? Освојиле сте све. Како пронаћи даљу мотивацију?
„Зашто не поновити све ово? Запто не обарати рекорде? И то је мотив. Увек може боље. Имам 28 година, одиграла сам многа такмичења. Али увек има места напретку. Имам уговор са Вакифом до краја сезоне, на пролеће ћемо видети шта и како даље. Клуб и тренер имају традицију да исту екипу задрже што је дуже могуће. Зашто би правили нови тим и трошили време на уигравање када овај тим довољно успешан и доста добро се познајемо“.
Тешко да ће те се Ђовани Гуидети одрећи тако лако. Како изгледа рад с њим?
„Гуидети је један од најбољих тренера на свету. Турски новинари често праве паралеле са Жељком Обрадовићем. Много сам научила од њега и сада смо више као пријатељи. Радимо већ пет година заједно, једна сам од старијих играчица у екипи, тако да сам ближе по годинама њему него неким саиграчицама. Заиста је сјајан. Увек има разумевања ако имаш неки проблем“.
А сада ти је ту у Истанбулу и селектор Зоран Терзић. Може ли се замислити репрезентација Србије без селектора Зорана Терзића?
„Ја не могу. Терза је ту ’сто година’, ја са њим радим већ десет. Није ми то – то без њега. Верујем да има тренера који могу да га наследе, али за сада је Терза тај који је вођа екипе. Сад смо ривали у Турској. Доста лепу причу је направио у Фенербахчеу. Играју лепо, побеђују. Верујем да ће направити добар резултат“.
Једна си од четири стране играчице у Вакифу. Како би то изгледало без странаца?
„Генерално, сви странци много помажу екипи. Ту су Ђу Тинг, Лонеке Слутјес и Американка Келси Робинсон. Свако има другачију улогу у тиму. Келси је ту да држи пријем, Ђу је ту да решава тешке ситуације и осваја поене, Лонеке је као и сваки коректор машина за поене. Туркиње које су у екипи су младе, али јако брзо напредују и труде се да науче. Верујем да ће од њих заиста бити добри играчи. Похвалила бих посебно нашег младог техничара Џаншу Озбај. Иако је јако млада и није имала неког претераног искуства, добила је прошле године прилику и заиста се показала сјајно. Сада је стартни техничар“.
Поред врхунских тренера, имаш и привлегију да играш и с најбољим одбојкашицама света. Што у клубу, што у репрезентацији. Конкретно, са две најбоље: Ђу и Тијаном.
„Кад год су ме питали, како је могуће да сам све то освојила до сада, кажем да имам срећу да играм са сјајним саиграчицама. И са врхунским тренерима који увек имају врхунску тактику која те доведе до тачке да мораш да победиш. Ђу и Тијана су играчи које би свако пожелео“.
Ово су те вероватно питали милион пута, али морам и ја: Ђу или Тијана?
„Тијана је млађа, а играју на различитим позицијама. Не бих могла да нађем неку велику разлику. Обе су много јаке у глави у тренуцима када се ломи и када губимо. Оне не падају и увек могу да преокрену утакмицу. Мислим да су ту негде као две најбоље одбојкашице света. Рецимо да деле то прво место најбоље. Сјајан је осећај играти са њима јер осећаш сигурност. Када не иде екипи, знаш да лопта иде на њих и да ће оне решити“.
Тијана је прва звезда твог највећег ривала Езачибашија. Али увек некако ви преломите у тим битним дербијима
„Да, тако је то изгледало до сада. Езачибаши је екипа која је већ годинама у врху одбојке. Ове године су довели и Ким која је сјајан играч. Верујем да ће им ова сезона бити успешна. Али некако смо их до сада увек побеђивали у најбитнијим мечевима и надам се да ће све доћи на своје јер очекујем финале са њима. И биће то сјајна одбојка. Вероватно у пет утакмица“.
А ривалитет са Тијаном?
„Тијана и ја смо саиграчице у репрезентацији и не примећује се никакав ривалитет. Приватно се дружимо доста. Поготово после утакмица кад играмо једна против друге. Одемо на вечеру и апсолутно не причамо о клубу и одбојци. На терену је другачије“.
Занимљиво је да репрезентацију чине играчице из свих крајева где Срби живе. Да ли вас је то додатно ујединило?
„Има нас одакле хоћеш. Леп је осећај да имаш из свих крајева по једну играчицу. А опет смо ту све са истим циљем и да се боримо за исту земљу. Знамо колико нас људи прати из тих крајева. Бранкицу из Босне, Тићу из Херцеговине, мене са Космета, Силвију из Црне Горе... Знам по порукама које добијем на друштвеним мрежама. Много их је са Космета, неки су и даље доле“.
Космет је незаобилазна тема у твом животу. Осетила си на својој кожи злу судбину српског живља на Космету.
„Са мамом сам избегла крајем ’99, а годину дана раније сам остала без оца. Током целог бомбардовања смо били доле, а онда отишли међу последњима из Обилића. Био је децембар, Свети Никола... Била сам дете, имала девет година. Неких ствари се сећам, неких не. Људи се слабо сећам, али ситуације добро памтим и шта се све дешавало. У Обилићу више нико наш није остао“.
Да ли си после тога некад посетила Космет?
„Не. Била сам јако мала кад смо отишли, а након тога сам имала неки страх. Међутим, како сам старија и старија, можда бих могла да одем. Вуче ме да видим. Знам из прича људи који су били доле да је сада све другачије. Све су изменили. Имена школа, улица... Све је другачије. Мислим да бих тешко сада препознала неке ствари. Али волела бих да видим своју кућу. Ако је још доле... Чим добијем прилику, отићи ћу на два дана. Генерално, моје родбине више нема доле. Ал, ајде да више не причамо о Косову. Може? Тешко ми пада... Не волим да причам о политици, стању у држави и тим стварима. Само спорт и понешто о приватном животу“.
Важи, ајде онда о приватном животу. Шта радиш у слободно време?
„Генерално сам тип који воли да је окружен људима и не волим да будем сама. Лелујам. Идем лево, десно. Излазим са пријатељима на кафе, вечере, биоскоп... Када сам уморна, онда пустим филм кући или читам књигу. Све што раде и остале девојке“.
У Истанбулу имаш срећу да је ту још неколицина српских спортиста.
„Претходних година је било више наших. Ту ми је Калина (Никола Калинић оп.аут.), а ту ми је од ове године и Ана Антонијевић. Ту је и одбојкаш Чупковић. Тића Бошковић је мало даље од мене, али виђамо се. Претходних година се дешавало да нас се окупи двадесеторо. Сад смо се мало разбежали. Калина и ја смо слични. Хиперактивни. Не можемо у месту. Драго ми је да имам њега јер је увек за акцију“.
Гледаш ли кошарку? Или можда фудбал?
„Волим да гледам кошарку. Као мала сам је и играла. То ми је омиљени спорт после одбојке. Калину ’измалтретирам’ да ми остави карте. Поготово за Евролигу када је атмосфера специјална. Турски навијачи су луди за клубовима. Фудбал нисам гледала, нити имам неку претерану жељу да га гледам. Упознала сам и Жељка, он је баш цар. Тамо га обожавају“.
Активна си и на друштвеним мрежама. Чак имаш и фан-клубове. Комуницираш ли са навијачима на тај начин?
„Прегледам ово где ме тагују. Онда то све ’излајкујем’. Видим у коментарима да им значи. Има и баш жестоких фанова који ти дневно окаче по десет слика, праве ти статистике, видео-клипове...“.
Има ли љубавних понуда?
„Има. Не дај ти боже, ха-ха-ха... Свашта стиже у инбокс. Некад ме буде срамота и да прочитам. Било је и брачних понуда, али нисам баш планирала да се удам преко порука на Инстаграму. Огуглала сам на то“.
Има ли онда неке љубави ван друштвених мрежа?
„Нема. Треба ми негде да се смирим на три месеца на једном месту, да се заљубим да то буде основа неке везе. Овако нема шансе. Овде и да кренем неку везу, у року од месец дана ће се то раскантати зато што нисте заједно. То је живот спортиста. Тако да надам да ћу се у 2019. заљубити. Ето, то ми је жеља за нову годину: да се заљубим“, каже уз осмех спортисткиња која је обележила прошлу годину.
А висина код мушкараца?
„Проблем? И није и јесте. Није да нисам имала дечка који је нижи од мене. Не нешто претерано. Али опет је лепше када ти је дечко виши. А нама је јако тешко наћи таквог“.
Извор: моззартспорт
ФОТО: Стар спорт
Коментари / 0
Оставите коментар