Intervju - Milena Rašić: Da se zaljubim, zaigram LŠ...

. . . u srpskom klubu, vidim kuću u Obiliću i zna se. . . Tokio! Gospođica koja je osvojila sve nam je otvorila dušu. . .

  • Sport
  • Ostali sportovi


Ko je najuspešniji srpski sportista u 2018. godini? Novak Đoković je osvojio skoro sve u drugom delu sezone, Tijana Bošković je najbolja na svetu u odbojci, Nikola Jokić je pravio neke individualne podvige, vaterpolisti su još jednom potvrdili dominaciju... Ali niko u minuloj godini nije bio uspešniji od Milene Rašić. To su činjenice.

Gde god se pojavila – pobedila je! Srpska odbojkašica je osvojila skoro sve što se moglo osvojiti. S reprezentacijom Srbije se popela na krov sveta. S turskim Vakifom je osvojila svetsku i evropsku titulu, tursko prvenstvo i kup. U svakom od pomenutih takmičenja je osvajala i individualna priznanja za najboljeg srednjeg blokera. U svom poslu je broj jedan na svetu.

„Na svim takmičenjima na kojim sam učestvovala, osim Lige nacija, osvajala sam titule. Godina iz snova i ako 2019. bude upola takva, biću prezadovoljna“, kaže Milena na početku razgovora za MOZZART Sport.

Posle osam godina je Milena Rašić u Srbiji za Novu godinu. Tokom kratkog odmora je izdvojila vreme za intervju MOZZART Sportu. Poslednji je dala pre nekoliko godina...Na terenu, često sa ozbiljnom facom i kapitenskim držanjem, van njega je potpuno drugačija. Jako duhovita. 

U godini iza nas je bez dileme bila najbolji srednji bloker planete, mada će se mnogi složiti da je to bila i prethodnih godina. I pored silnih klupskih uspeha, vrhunac je ipak bio svetsko zlato sa reprezentacijom u Japanu. Najveći uspeh u istoriji naše ženske odbojke.

„Jedina medalja koja mi je falila je bila ona sa svetskog. Sad kad smo osvojili to, ciljam i zlato u Tokiju 2020. godine. I onda bih imala zlatne medalje sa svih takmičenja.“

Vaša generacija polako postaje dinastija u svetskoj odbojci. U poslednje tri godine, dva zlata i srebro sa tri najveća takmičenja. Dočeci i skupštinski balkon su vama i nama postali redovna pojava.

„Posle svetskog je bilo mnogo lakše. Pretprošle godine posle evropskog prvenstva sam prvi put bila na balkonu i trebalo je da kažem nešto. Bukvalno sam se tresla! Bilo me je strah da ne zamucam, da kažem nešto što ne treba da kažem... Ovaj poslednji put mi je sve bilo lakše. Taj osećaj kad izađeš i vidiš dole nekoliko hiljada ljudi koji su došli zbog tebe... Neopisivo! Bojim se da ne dosadimo ljudima“.

Nećete, samo nastavite. Još jedan doček bi bio dovoljan.

„Za dve godine. Iskreno, sve više razmišljam o tim Olimpijskim igrama u Tokiju. Da smo dobili priliku odmah posle Svetskog da igramo Olimpijske igre, mislim da bismo ih osvojili. U takvom nekom zaletu smo bile... Iako ima vremena još do Tokija, naravno da razmišljamo o tome.“

Uvertira za Tokio će biti EP ove godine na kojem branite titulu. I tu nema nekih supersila poput Kine, Amerike, Brazila...

„Razlika je između evropskog i svetskog prvenstva. Iako ne bih potcenila ni EP jer su evropske ekipe sve bolje i bolje. Sada su Italija i Holandija dogurale do borbe za medalju i igrale sjajnu odbojku. U neku ruku, evropsko zna da bude i teže, jer ne postoji ekipa protiv koje možeš da se opustiš. Na svetskom smo imali par lošijih ekipa za koje smo znale da ćemo ih lako pobediti. Pa ti onda bude malo dosadno da igraš“.

Sistem takmičenja na SP je posebna priča. Izgledalo je kao da se igra „tri meseca“, ljudi nisu znali koja je faza, za šta igramo protiv koga, čemu tolike utakmice protiv slabih reprezentacija. Kako uspevate da održite koncentraciju kad znate da ste prošle dalje, a morate da igrate s nekim Kazashtanom, Kenijom, Meksikom?

„Nikako! Stvarno je teško. Igraš utakmice za koje znaš da ti apsolutno ništa ne znače. Nije da te mrzi da igraš, ali ne možeš da nađeš pravu motivaciju. Samo trošiš vreme uzalud. Dajte ljudi da igramo nešto što je bitno. Umesto da igramo neko četvrtfinale, mi igramo grupe u kojima nam utakmice ništa ne znače. Predugo je. Sistem je bio katastrofa“.

Postoji li strah od povreda u takvim nebitnim utakmicama?

„Normalno da postoji. Nisi toliko fokusiran da budeš siguran da ti je telo spremno. Malo se opustiš u glavi i tako može da dođe do povrede. Nadam se da će se ovaj sistem promeniti“.

Odbojka je najpopularniji ženski kolektivni sport na svetu. U njemu uglavnom dominiraju velike sile poput Kine, Amerike, Rusije ili Brazila. To su zemlje sa milionskim resursima, sa ogromnom populacijom, infrastrukturom, tradicijom, talentom... I onda dođe mala Srbija kojoj svi oni gledaju u leđa. Kako?

„Par trenera me je pitalo kako je moguće da vi Srbi imate toliki talenat. Generalno za sport, ne samo za odbojku. Ja ne znam šta da im odgovorim. Možda nam je u krvi, možda smo takvi prirodno... Treneri u raznim sportovima znaju da treba da odu u Srbiju ako hoće da nađu dobrog talenta i sportistu. Imamo i mnogo dobrih trenera koji rade sa mladim sportistima i teže ka tome da naprave visok nivo od njih. Jednostavno, imamo talenat.“

Ova vaša sadašnja generacija je brzo prešla put od favorita iz senke koji stidljivo najavljuje medalju, do ekipe od koje strepe svi i koja se zadovoljava jedino prvim mestima i titulama. Kada vam je kliknulo da ste najbolje na svetu?

„Posle Rija. Tada je sve krenulo i od tada je Srbija jedan od glavnih favorita na svim takmičenjima. Od tada nas uvek svi stavljaju u top tri i očekuju da se borimo za medalju. Možda je meč sa Amerikankama u polufinalu bio prelomna tačka. To polufinale je bilo baš teško. Amerikanke su vodile u petom setu, ali smo uspele da preokrenemo. Možda smo tada od favorita iz senke postali favoriti za medalje.“ 

Utakmica koja mnogo podseća na ovu nedavnu u finalu SP protiv Italijanki. Za infarkt...

„Ovo finale mi je možda bilo i jedna od najtežih utakmica u karijeri. Igralo se pet setova. Italijanke su prethodnih godina nenormalno napredovale. Nisam ih očekivala u finalu, sve do pred kraj takmičenja kad sam videla da nisu izgubile nijednu utakmicu i da su u zaletu. Tek kad smo krenuli iz hotela, osetila sam tremu. Igraš finale! Ja imam tu ’mrgud’ facu na terenu, pa se ne vidi da sam tremaroš. A jesam. Sve dok ne odigram prvu loptu. To finale je bilo ekstremno teško. I u glavi, i fizički. Ali mi je na kraju bilo drago što je bilo 3:2 jer konačno se igralo jedno pravo finale. Do poslednje lopte. A onda je pobeda još slađa“, sa zadovoljnom facom se priseća Milena najvećeg uspeha u karijeri.

Očekivala si Kinu u finalu? Da li ti je žao što niste dobile šansu za revanš za Rio?

„Malo jeste, iskreno. Očekivala sam finale sa Kinom. Ne samo mi u ekipi, nego se to finale generalno očekivalo. Svi su pričali o reprizi Olimpijskih Igara. Volela bih da smo dobile šansu da igramo sa njima u finalu. Nije to nikakva osveta, već smo jednostavno želele da tu lepu odbojku koju smo igrale do tada, pokažemo i protiv Kine u finalu. Mislim da bismo ih pobedile“.

Ipak, Italija i Holandija su poremetile svetski vrh i ušle u borbu za medalje, dok su neki favoriti poput Amerike, Brazila, pa i Rusije, razočarali.

„Holanđanke su napredovale mnogo od trenutka kada im je Đovani Guideti došao kao prvi trener. On ih je vratio u život, nasledio ga je Džejmi koji je bio njegov pomoćnik i radi po istom sistemu kao Đovani. Ali nekako uvek imaju tu nesreću da svaki put zauzmu četvrto mesto. Brazilke su me razočarale. Došla im je smena generacija i očigledno nije baš uspešna“.

Ponekad čujemo, i od vas, da nam ne odgovara taj azijski stil odbojke. Da li je zbog toga Kina jedina prepreka koju još niste savladale?

„Doduše, Kineskinje ne igraju taj tipičan stil. A već u Ligi nacija smo pokazale da možemo da ih pobedimo, tako da to nije prepreka. Taj stil o kojem govorite više igraju Japan, Koreja, Tajland... Odbojka u Aziji je totalno drugačija. Igraju mnogo brže, imaju milion i jednu kombinaciju... Pa kad se rastrče po terenu, a ti ne možeš da pohvataš koja će da udari. Stvarno zeznuto. Pogotovo nama srednjacima koji moramo da ispratimo i da ne skočimo na pogrešnu loptu. Jako su dosadne u odbrani. Brane se kao šašave, ne može da padne lopta. Frustrirajuće. Poeni protiv njih traju trostruko duže. Moraš da napadneš milion puta da bi osvojio poen. Kako god da napadneš, one će se odbraniti. Postavljaju nogu, glavu...“.  

Ima li Srbija svoj stil?

„Generalno, danas sve ekipe pokušavaju da igraju brže i počinju da liče jedna na drugu. Kod srednjaka imaš dva različita stila. Jedan je kao kod muških srednjaka kada pucaš sa dve noge, a drugi je sa jedne noge. Sad su počeli da niču srednjaci koji rade i jedno i drugo. Ja sam ovaj prvi stil, mada sam počela da pucam i sa jedne“.  

Vi srednji blokeri ste nekako uvek u senci...

„Srednjaci nisu nikad bili toliko bitni. Mi smo uvek u senci korektora, jer ljudima je lepo da vide kada neko udari loptu iz sve snage. Mi smo tu da skakućemo i kad dobijemo loptu, i kad ne dobijemo. Ali imamo i mi svoje lepote u igri. Prvi tempo je najbrži mogući napad i onda to jako dobro izgleda. I blok naravno. Kad se desi da protivnik udari iz sve snage, a ti ga izblokiraš... Onda je to onaj prelepi zvuk „tam-dam“. „Ko je ugasio svetlo“ i te fore... To diže ekipe. Slavimo kao muškarci“.  

A tehničari? Maja Ognjenović se vratila u reprezentaciju posle pauze i još jednom oduševila.

„Ona je svetski broj jedan. Najbolji dizač na planeti i savršen mozak ekipe. Uvek zna kako treba da digne. Kad svi očekuju loptu na Tijanu, Maja je digne Brankici koja ide na jedan blok. Genijalnost tehničara je da uradi nešto potpuno drugačije od onog što protivnik misli da će uraditi. Svi igrači su drugačiji i treba znati kakva lopta kome odgovara. Maja nas zna u dušu. Rekla je da ostaje i za Tokio. A Japan nam je talija. Tako da... Samo da nas zdravlje posluži“.

Kako se sačuvati do Tokija? Kalendar je ubitačan... Misliš li da ste preopterećene velikim brojem utakmica i takmičenja?

„I te kako. Preterano mnogo takmičenja ima. Neka nemaju nikakvu svrhu. Ali zbog promocije odbojke, mora da se igra. Trošiš igrače bez razloga. Meni je ta Liga nacija takmičenje koje nema mnogo smisla. Putuješ s kontinenta na kontinent svakog vikenda i taman kada uđeš u jednu vremensku zonu, odeš na drugu stranu. Ove godine je bila katastrofa. Išle smo redom: Brazil, Makao, Holandija, Argentina, Kina?! Kada smo došle u Kinu, pola ekipe je završilo na infuziji. To je nemoguće izdržati. Imunitet ti pada, zavisi dosta i od hrane. Negde možeš da jedeš, negde ti je hrana katastrofa. U Kini pogotovo moraš da vodiš računa šta jedeš“.

Ipak, motiv uvek imate.

„Razmišljam kao i svaki sportista da uvek hoću još i da mi nikad nije dosta uspeha. To je nešto što volimo da radimo. Iskreno, imam motivaciju ko god je sa druge strane mreže. Neopisiv je osećaj kada okačiš zlato oko vrata i popneš se na podujum. Zbog tog osećaja želim još pobeda i zlata“.

Imaš li osećaj koliko vaši uspesi utiču na devojčice na ovim prostorima i doprinose popularizaciji odbojke?

„Devojčice počinju da treniraju jer gledaju odbojku i kažu: ’Ej ja hoću da budem kao Tijana Bošković’. Onda pronađu školu odbojke i počnu. Uglavnom im se svidi jer je, po meni, odbojka najlepši ženski sport. Iz te ljubavi napreduješ. Naravno, treba truda i ulaganja, ali ako istraješ, uglavnom dobiješ ono o čemu si maštala kao devojčica. Ja sam tako počela. Imala sam 16 osam godina kada sam gledala odbojku na TV i divila se toj generacije Anje, Vesne, Maje... Naravno, Vesna Čitaković mi je bila idol. Kasnije sam dobila priliku da treniram s njom, da igram protiv nje. Sjajan je karakter. Što kažu, treniraj dotle dok ne dođeš u sutuaciju da igraš protiv svog idola. Eto, ja sam i to doživela. Čak sam je i pobedila. Čula sam od ovdašnjih trenera da se sve više devojčica prijavi da trenira odbojku kada reprezentacija napravi neki uspeh. Zbog toga sam presrećna“.

Prepoznaju li te na ulici?

„Da, dešava se. Posle svetskog se dešavalo često. Uđem u prodavnicu i ljudi čestitaju. Čak se dešavalo par puta da su me pitali da me izgrle i izljube. Dečica takođe. Nekad vidiš da te gledaju i hteli bi da tri priđu, ali su stidljivi. I onda im se nasmeješ, pa im bude lakše i priđu, zagrle te, skoče ti na glavu“. 

A u Turskoj?

„Nisu odbojkašice toliko poznate. Pogotovo strane. Dešava se ovima koje igraju u Fenerbahčeu, Galati, Bešiktašu... Što se mene tiče, uglavnom me prepoznaje komšiluk. Mi nemamo nešto preterano mnogo publike. Nismo poput Galate, Fenera ili Bešiktaša koji imaju fudbalske navijače. Njihovi navijači su apsolutno ludi za svojim klubovima, pa tako i za odbojkaškim. Dolaze na svaku utakmicu, naprave sjajnu atomsferu. Kod nas dolaze ljubitelji odbojke“.

Ženska odbojka u Turskoj je nivo španske Primere u fudbalu jer najbolje na svetu igraju u turskim klubovima, a turski klubovi osvajaju evropska takmičenja.

„Liga je jaka, dovode sjajne igračice, ulažu dosta... Vakif i Ezačibaši su neke vrste Drim timova. Ali i ostale ekipe su napravljene da mogu da pariraju. Zato moraš da bude fokusiran 100 odsto jer uvek može da se desi neko iznenađenje“.

Često može da se pročita o milionskim ugovorima koje odbojkašice imaju u Turskoj. Kako to izgleda iznutra? Kako im se vraćaju ta silna ulaganja?

„U boljoj su finansijskoj situaciji od nas, svakako. U Turskoj su sponzori banke. Osnovni razlog zašto su toliko napredovali. Svakom uspešnom odbojkaškom klubu u Turskoj je glavni sponzor banka. Ulažu da naprave ekipe koje će osvajati. Više je to ljubav prema odbojci nego interes. Ne može odbojkaški klub da zaradi neke velike pare. Osim ako ne osvoji nešto. Turci vole odbojku. Mnogo vole i njihovu reprezentaciju koja nema nekih preteranih uspeha u poslednje vreme. Nisu u samom vrhu, a popularne su. Rade sve da ih zadrže u Turskoj. Na tome im najviše zavidim jer bih najviše na svetu volela da srpska liga vrati u stare dane i da postane jača. Verujem da bi se mnogo igračica vratilo ovde. Mnogo je lepše i lakše kad igraš kod kuće“.

Koliko je taj tvoj san ostvariv? Naša realnost je da nam prvak države odustaje od Lige šampiona jer ne može finansijski da izdrži ni učešće.

„Srpska liga je dosta slabija, ali imam tu nadu da će ojačati. Generalno, u svakom sportu u Srbiji je lošija situacija nego što je to bilo ranije. Ne samo u odbojci. Vidno je da svi igrači čim dobiju priku da odu, oni to i iskoriste. Osim možda fudbala u kojem imaš neke igrače da su na top nivou, a još su tu. Jako mi je žao zbog toga. Kako sam daleko od kuće, to mi sve teže pada. Iskreno, baš bih volela da se makar vratimo na nivo od ranije i da dobijemo šansu da se vratimo kući, pa da i ljubitelji odbojke uživaju. Ja bih najviše volela da se napravi neka jaka srpska ekipa koja igra Ligu šampiona. Tada bih imala razloga da se vratim u Beograd i igram pred mojom publikom. Ali to ne zavisi od nas odbojkašica... Ulaganja se vraćaju tek ako dođeš do finalnog turnira. Učešće u grupi skoro da ne znači ništa iz tog finansijskog ugla“.

Dok ti se te želje ne ostvare, deo si kaznene ekspedicije Vakifa i teško da bi mogla da poželiš jači tim. Može li bolje od ovoga? Osvojile ste sve. Kako pronaći dalju motivaciju?

„Zašto ne ponoviti sve ovo? Zapto ne obarati rekorde? I to je motiv. Uvek može bolje. Imam 28 godina, odigrala sam mnoga takmičenja. Ali uvek ima mesta napretku. Imam ugovor sa Vakifom do kraja sezone, na proleće ćemo videti šta i kako dalje. Klub i trener imaju tradiciju da istu ekipu zadrže što je duže moguće. Zašto bi pravili novi tim i trošili vreme na uigravanje kada ovaj tim dovoljno uspešan i dosta dobro se poznajemo“.

Teško da će te se Đovani Guideti odreći tako lako. Kako izgleda rad s njim?

„Guideti je jedan od najboljih trenera na svetu. Turski novinari često prave paralele sa Željkom Obradovićem. Mnogo sam naučila od njega i sada smo više kao prijatelji. Radimo već pet godina zajedno, jedna sam od starijih igračica u ekipi, tako da sam bliže po godinama njemu nego nekim saigračicama. Zaista je sjajan. Uvek ima razumevanja ako imaš neki problem“.

A sada ti je tu u Istanbulu i selektor Zoran Terzić. Može li se zamisliti reprezentacija Srbije bez selektora Zorana Terzića?

„Ja ne mogu. Terza je tu ’sto godina’, ja sa njim radim već deset. Nije mi to ­– to bez njega. Verujem da ima trenera koji mogu da ga naslede, ali za sada je Terza taj koji je vođa ekipe. Sad smo rivali u Turskoj. Dosta lepu priču je napravio u Fenerbahčeu. Igraju lepo, pobeđuju. Verujem da će napraviti dobar rezultat“.

Jedna si od četiri strane igračice u Vakifu. Kako bi to izgledalo bez stranaca?

„Generalno, svi stranci mnogo pomažu ekipi. Tu su Đu Ting, Loneke Slutjes i Amerikanka Kelsi Robinson. Svako ima drugačiju ulogu u timu. Kelsi je tu da drži prijem, Đu je tu da rešava teške situacije i osvaja poene, Loneke je kao i svaki korektor mašina za poene. Turkinje koje su u ekipi su mlade, ali jako brzo napreduju i trude se da nauče. Verujem da će od njih zaista biti dobri igrači. Pohvalila bih posebno našeg mladog tehničara Džanšu Ozbaj. Iako je jako mlada i nije imala nekog preteranog iskustva, dobila je prošle godine priliku i zaista se pokazala sjajno. Sada je startni tehničar“.

Pored vrhunskih trenera, imaš i privlegiju da igraš i s najboljim odbojkašicama sveta. Što u klubu, što u reprezentaciji. Konkretno, sa dve najbolje: Đu i Tijanom.

„Kad god su me pitali, kako je moguće da sam sve to osvojila do sada, kažem da imam sreću da igram sa sjajnim saigračicama. I sa vrhunskim trenerima koji uvek imaju vrhunsku taktiku koja te dovede do tačke da moraš da pobediš. Đu i Tijana su igrači koje bi svako poželeo“.

Ovo su te verovatno pitali milion puta, ali moram i ja: Đu ili Tijana?

„Tijana je mlađa, a igraju na različitim pozicijama. Ne bih mogla da nađem neku veliku razliku. Obe su mnogo jake u glavi u trenucima kada se lomi i kada gubimo. One ne padaju i uvek mogu da preokrenu utakmicu. Mislim da su tu negde kao dve najbolje odbojkašice sveta. Recimo da dele to prvo mesto najbolje. Sjajan je osećaj igrati sa njima jer osećaš sigurnost. Kada ne ide ekipi, znaš da lopta ide na njih i da će one rešiti“.

Tijana je prva zvezda tvog najvećeg rivala Ezačibašija. Ali uvek nekako vi prelomite u tim bitnim derbijima

„Da, tako je to izgledalo do sada. Ezačibaši je ekipa koja je već godinama u vrhu odbojke. Ove godine su doveli i Kim koja je sjajan igrač. Verujem da će im ova sezona biti uspešna. Ali nekako smo ih do sada uvek pobeđivali u najbitnijim mečevima i nadam se da će sve doći na svoje jer očekujem finale sa njima. I biće to sjajna odbojka. Verovatno u pet utakmica“.

A rivalitet sa Tijanom?

„Tijana i ja smo saigračice u reprezentaciji i ne primećuje se nikakav rivalitet. Privatno se družimo dosta. Pogotovo posle utakmica kad igramo jedna protiv druge. Odemo na večeru i apsolutno ne pričamo o klubu i odbojci. Na terenu je drugačije“.

Zanimljivo je da reprezentaciju čine igračice iz svih krajeva gde Srbi žive. Da li vas je to dodatno ujedinilo?

„Ima nas odakle hoćeš. Lep je osećaj da imaš iz svih krajeva po jednu igračicu. A opet smo tu sve sa istim ciljem i da se borimo za istu zemlju. Znamo koliko nas ljudi prati iz tih krajeva. Brankicu iz Bosne, Tiću iz Hercegovine, mene sa Kosmeta, Silviju iz Crne Gore... Znam po porukama koje dobijem na društvenim mrežama. Mnogo ih je sa Kosmeta, neki su i dalje dole“.

Kosmet je nezaobilazna tema u tvom životu. Osetila si na svojoj koži zlu sudbinu srpskog življa na Kosmetu.

„Sa mamom sam izbegla krajem ’99, a godinu dana ranije sam ostala bez oca. Tokom celog bombardovanja smo bili dole, a onda otišli među poslednjima iz Obilića. Bio je decembar, Sveti Nikola... Bila sam dete, imala devet godina. Nekih stvari se sećam, nekih ne. Ljudi se slabo sećam, ali situacije dobro pamtim i šta se sve dešavalo. U Obiliću više niko naš nije ostao“.

Da li si posle toga nekad posetila Kosmet?

„Ne. Bila sam jako mala kad smo otišli, a nakon toga sam imala neki strah. Međutim, kako sam starija i starija, možda bih mogla da odem. Vuče me da vidim. Znam iz priča ljudi koji su bili dole da je sada sve drugačije. Sve su izmenili. Imena škola, ulica... Sve je drugačije. Mislim da bih teško sada prepoznala neke stvari. Ali volela bih da vidim svoju kuću. Ako je još dole... Čim dobijem priliku, otići ću na dva dana. Generalno, moje rodbine više nema dole. Al, ajde da više ne pričamo o Kosovu. Može? Teško mi pada... Ne volim da pričam o politici, stanju u državi i tim stvarima. Samo sport i ponešto o privatnom životu“.

Važi, ajde onda o privatnom životu. Šta radiš u slobodno vreme?

„Generalno sam tip koji voli da je okružen ljudima i ne volim da budem sama. Lelujam. Idem levo, desno. Izlazim sa prijateljima na kafe, večere, bioskop... Kada sam umorna, onda pustim film kući ili čitam knjigu. Sve što rade i ostale devojke“.

U Istanbulu imaš sreću da je tu još nekolicina srpskih sportista.

„Prethodnih godina je bilo više naših. Tu mi je Kalina (Nikola Kalinić op.aut.), a tu mi je od ove godine i Ana Antonijević. Tu je i odbojkaš Čupković. Tića Bošković je malo dalje od mene, ali viđamo se. Prethodnih godina se dešavalo da nas se okupi dvadesetoro. Sad smo se malo razbežali. Kalina i ja smo slični. Hiperaktivni. Ne možemo u mestu. Drago mi je da imam njega jer je uvek za akciju“.

Gledaš li košarku? Ili možda fudbal?

„Volim da gledam košarku. Kao mala sam je i igrala. To mi je omiljeni sport posle odbojke. Kalinu ’izmaltretiram’ da mi ostavi karte. Pogotovo za Evroligu kada je atmosfera specijalna. Turski navijači su ludi za klubovima. Fudbal nisam gledala, niti imam neku preteranu želju da ga gledam. Upoznala sam i Željka, on je baš car. Tamo ga obožavaju“.  

Aktivna si i na društvenim mrežama. Čak imaš i fan-klubove. Komuniciraš li sa navijačima na taj način?

„Pregledam ovo gde me taguju. Onda to sve ’izlajkujem’. Vidim u komentarima da im znači. Ima i baš žestokih fanova koji ti dnevno okače po deset slika, prave ti statistike, video-klipove...“.

Ima li ljubavnih ponuda?

„Ima. Ne daj ti bože, ha-ha-ha... Svašta stiže u inboks. Nekad me bude sramota i da pročitam. Bilo je i bračnih ponuda, ali nisam baš planirala da se udam preko poruka na Instagramu. Oguglala sam na to“.

Ima li onda neke ljubavi van društvenih mreža?

„Nema. Treba mi negde da se smirim na tri meseca na jednom mestu, da se zaljubim da to bude osnova neke veze. Ovako nema šanse. Ovde i da krenem neku vezu, u roku od mesec dana će se to raskantati zato što niste zajedno. To je život sportista. Tako da nadam da ću se u 2019. zaljubiti. Eto, to mi je želja za novu godinu: da se zaljubim“, kaže uz osmeh sportistkinja koja je obeležila prošlu godinu.  

A visina kod muškaraca?

„Problem? I nije i jeste. Nije da nisam imala dečka koji je niži od mene. Ne nešto preterano. Ali opet je lepše kada ti je dečko viši. A nama je jako teško naći takvog“. 

Izvor: mozzartsport

FOTO: Star sport

KOMENTARI0
POŠALJITE PORUKU

Razvoj: NEST

© Đorđe Gajić 2018.
Sva prava zadržana.