Србин спремао храну Гадафију

Кад је 20. октобра 2011. године свијет славио убиство Муамера ел Гадафија, Миодраг Ђорђевић, звани Мија, Београђанин родом из околине Зајечара, кришом му је запалио свијећу, пише Политика. То баш и није било по исламским обичајима, али рачунао је Бог је један, па свеједно ко му се и како обраћа, ако то чини искрено и од срца – разумијеће.

Србија 18.12.2018 | 11:15 С кутлачом у руци прошао је пола свијета, пошто је по завршетку Угоститељске школе у Бору, као млад кувар добио посао у Војној установи “Дедиње”, а кувао је за 72 предсједника држава и влада, што у Србији што у Либији.

Кад је 20. октобра 2011. године свијет славио убиство Муамера ел Гадафија, Миодраг Ђорђевић, звани Мија, Београђанин родом из околине Зајечара, кришом му је запалио свијећу, пише Политика. То баш и није било по исламским обичајима, али рачунао је Бог је један, па свеједно ко му се и како обраћа, ако то чини искрено и од срца – разумијеће.

Мија је посљедњи Србин који је видио Гадафија. Био је посљедњи који је напустио Либију засуту бомбама и већ раскомадану међу племенима или политички супротстављеним таборима. Арапско прољеће загазило је у позну јесен, људи су гинули, “напреднији” дио свијета је славио, сиротиња туговала, а ми смо ћутали иако смо остали без великог пријатеља.

Имао је узбудљив живот

Организација Уједињених нација затражила је истрагу сумњајући да је ријеч о ратном злочину. Безнађе је стигло до житеље некада богате и просперитетне земље.

Али, ово није прича о злу које је снашло сјевер Африке и Блиски исток, већ о дијелу Мијиног узбудљивог живота којим је прошао с кутлачом у руци. По завршетку Угоститељске школе у Бору, млади Миодраг Ђорђевић одмах је добио посао у Војној установи “Авала” (доцније “Дедиње”, а данас “Топчидер”). Не без поноса спомиње да је кувао за 72 предсједника држава и влада, што овдје што код Гадафија.

– У Либију сам отишао 11. јануара 1990. године. Уз сагласност ССНО који је морао да одобри свако путовање у иностранство! Иначе, отишао сам са – службеним пасошем. Препорука за Либију, то јест за Гадафијев протокол, било је што сам знао арапски језик, а уз то и њихову кухињу: та знања сам покупио у Ираку, гдје сам седамдесетих боравио са београдским грађевинским предузећем “Рад” – почиње причу Мија.

Остао је уз Гадафија до 31. јула 2011. године, када се с блиндираним аутомобилом домогао Џербе и спасоносног аеродрома. Наиме, Мија се није вратио посљедњим летом који је за наше грађане организовала Влада Србије већ је остао у оном паклу четири мјесеца дуже!

– Те посљедње мјесеце провео сам са Гадафијем на разним локацијама по Триполију. Стекао сам утисак да он није знао шта се догађа, нити зашто га бомбардују? А да будем поштен, нисам знао ни ја! Али, нисам вјеровао ни да више од двије деценије рада за Гадафија бесповратно одлазе међу успомене – наставио је лични кувар предсједника Либијске Џамахирије.

Иначе, каријеру у Триполију почео је као један од кувара, а напредовао је захваљујући знању и труду.

– Госпођа Сафија ми је једном приликом рекла да кувам много боље од већине Либијки. То сам прихватио као изузетан комплимент, и то са највишег врха. То сам оправдао средином 2000. године, када је у Сирту организован неки врло важан самит на којем је почасни, или бар главни гост био Тони Блер. И када су сви очекивали да се упустим у спремање некаквих острвских специјалитета, пред Муамера ел Гадафија и британског премијера изнио сам пуњене пилиће, гарниране пиринчем у бојама британске и либијске заставе, на изненађење затечених гостију, па чак и домаћина! А, колико су вредновали моје умеће и труд нека посвједочи податак да сам био вјероватно једини члан особља коме је уручен – либијски пасош! Постао сам “њихов” и формално.

Дипломатија из кухиње

Затим је, сјећа се, на трпезу изнио харуф машви, или пуњено јагње, на српском, али “одјевено” у фрак од лиснатог тијеста. 

– Нажалост, већина фотографија тих мојих креација остала је у Либији, у Триполију, гдје им се изгубио сваки траг. Али, то ме мање боли од неправде што нашим људима из Гадафијевог окружења нико и никада није захвалио на великом доприносу дипломатским односима наше двије земље. Јер, око Гадафија су, уз либијско обезбјеђење, били све сами Срби. Мислим да је то организовао генерал Јован Чековић, који је с предсједницима многих пријатељских, а махом несврстаних земаља, па и са Гадафијем, имао посебно срдачне односе – каже Мија.

Причало се да је Муамер ел Гадафи добро знао наш језик, што је врло вјероватно! Јер, провео је извесно вријеме у (ондашњој) СФР Југославији, и то у Мостару гдје се, као пилот, усавршавао на нашим летјелицама.

– Нисам чуо за то, али знам да је инсистирао да једно од његове дјеце обавезно научи српско-хрватски језик. Нажалост, када је почео онај џумбус са растурањем Југославије, кад је свака нација почела да истиче своје заставе, југословенска школа у Триполију с веома дугом традицијом је – затворена. Ето како се губе пријатељи и блиједи наклоност коју су уживали сви житељи некад заједничке државе… да не спомињем вриједне послове што смо имали у Либији, које је обновило тек неколико српских компанија, међу којима је, наравно, међу првима била фирма генерала Чековића. И то је нека дипломатија, али и она је багателисана – објашњава он.

Признаје да су му најљепши, најзанимљивији тренуци боравка и рада у Либији били излети у пустињу, на које се Гадафи отискивао с породицом на истински одмор од државничких послова и незаобилазног протокола. Баш на таквим излетима Мијино мајсторство је долазило до изражаја.

– Лако ти је да куваш у предсједничкој палати, али покушај да спремиш нешто у беспућу и од затеченог – испрсио се Гадафијев лични кувар као да је управо освојио титулу најбољег и највећег у свом умјетничком занату.

Заиста, шта је благоизвољевао да види на трпези човјек кога је Запад у свом незнању прогласио за окоријелог диктатора?

– Ма, какав диктатор, какви бакрачи. Па, ми смо се крај њега осјећали као чланови породице! Према својима је био веома строг, али према нама… Једини његов захтјев особљу који је неком могао да засмета било је то што је инсистирао да се под његовим кровом или шатором говори искључиво на арапском језику – говори Ђорђевић.

Почео је да набраја јела која је припремао: базин, рз бенгази, асида, камиље месо, јаретина, кус-кус чаир, домаће коке и кунићи… па опазивши збуњене изразе на лицима саговорника, упустио се у превођење.

“Арапска кухиња личи на нашу”

– Базин је сличан нашем качамаку, а спрема се од јечма и прелива сосом од затара, нама непознатог медитеранског зачина. Аскда је качамак од белог брашна преливен медом и џемом од урми, док је рз бенгази сасвим обичан пиринач с куркумом. А, ако се некоме учини да је то исувише скромно за предсједника онако богате државе, ваља га подсјетити да је Гадафи био управо такав човјек. Остало су шаренило либијског фолклора и злонамјерне предрасуде.

Доцније се распричао о томе како је и супругу одвео у Либију, како их је Гадафи наговорио да се фотографише с њиховим кћеркицама, како је успио да га сними док дрема у сахарском пијеску… не скривајући сету.

За арапску кухињу вели да понекад личи на нашу. То тумачи чињеницом да је Србија на извјестан начин медитеранска земља, бар када је ријеч о избору намирница и зачинским групама, али и да је вијековима трпила утицаје Оријента.

(Политика)